Robijaš

Še­šelj u Ha­gu je ta­ko do­bar dram­ski ma­te­ri­jal da će ga jed­nog da­na iz­vo­di­ti na po­zo­ri­šnim da­ska­ma. Na jed­nom me­stu su se ste­kli ele­men­ti lič­nog, po­li­tič­kog i pra­vo­sud­nog su­ko­ba.

Lič­nog, jer je po­sle dva­na­est go­di­na za­to­če­ni­štva od­lu­ka o Še­še­lje­voj slo­bo­di pa­la u ru­ke nje­go­vog ne­ka­da­šnjeg be­bi-fejs sa­rad­ni­ka, a sa­da moć­nog li­de­ra u či­jim je ša­ka­ma tre­nut­na sva vlast o ko­joj je ego­cen­trič­ni Še­šelj mo­gao sa­mo da sa­nja.

Po­li­tič­kog, jer se Ha­ški tri­bu­nal sa Še­še­ljem ob­ra­ču­na­vao kao sa po­li­tič­kim ote­lo­vlje­njem „agre­siv­nog srp­skog na­ci­o­na­li­zma” ko­ji je, pre­ma tu­ži­la­štvu i tvor­ci­ma ovog tri­bu­na­la, skri­vio za sve ra­to­ve na tlu biv­še Ju­go­sla­vi­je.    

Pra­vo­sud­nog, jer se u Še­še­lje­vom pro­ce­su u stva­ri su­di­lo srp­skom na­ci­o­na­li­zmu. Ima li ve­će iro­ni­je od to­ga da ovaj ka­ri­ka­tu­ral­ni srp­ski na­ci­o­na­li­sta uku­ca po­sled­nji ek­ser u kov­čeg Ha­škog tri­bu­na­la?

Jer, ni na Za­pa­du vi­še ne­ma eks­per­ta ko­ji će re­ći da su u Ha­gu do­ka­za­ne naj­va­žni­je tač­ke op­tu­žni­ce pro­tiv Še­še­lja, kog tu­ži­la­štvo te­re­ti da je go­vo­ri­ma „pod­sti­cao” dru­ge na zlo­či­ne, ali za nje­ga tra­ži 28 go­di­na za­tvo­ra, kao da je on­da­šnji opo­zi­ci­o­nar lič­no ko­man­do­vao tru­pa­ma ko­je su zlo­či­ne pro­tiv čo­več­no­sti vr­ši­le po nje­go­vom na­re­đe­nju. Še­šelj je iz­vr­gao ru­glu i op­tu­žni­cu pro­tiv se­be i ceo fa­lič­ni prav­ni eks­pe­ri­ment zvan Ha­ški tri­bu­nal.    

Ali vr­hu­nac je ipak ovaj po­sled­nji ma­ne­var sud­skog ve­ća da na Sr­bi­ju sva­li či­tav taj sram­ni fi­ja­sko. Bru­ka je tri­bu­na­la što Še­še­lja dr­ži u za­tvo­ru du­že ne­go ne­ke ko­ji­ma su za zlo­či­ne iz­re­če­ne ka­zne. Je­dan je, ta­ko, pri­znao da je ubio bli­zu sto lju­di, da bi od­mah za­tim do­go­vo­rio, i dav­no od­slu­žio, sve­ga pet go­di­na ro­bi­je.
 
Tri­bu­nal vi­še ne­ma obra­za da da­lje u pri­tvo­ru dr­ži sa­da mo­žda i na smrt bo­le­snog čo­ve­ka, pa bi da ga se ota­ra­si. I šta je smi­slio? Da tam­ni­če­nje Še­še­lja utra­pi Sr­bi­ji, da od Sr­bi­je za nje­ga na­pra­vi po­li­tič­ki za­tvor. I to pod po­li­tič­kim ogra­ni­če­nji­ma ka­kva ni­je ni po­ku­šao da na­met­ne Ra­mu­šu Ha­ra­di­na­ju, NA­TO lju­bim­cu ko­ji je iše­tao iz Ha­ga jer su oni ko­ji su se pri­ja­vi­li da sve­do­če pro­tiv nje­ga pret­hod­no na­pra­sno iz­gu­bi­li ži­vo­te pod ni­kad do kra­ja ra­sve­tlje­nim okol­no­sti­ma.  

I ka­kav je sa­mo pre­zir Hag ti­me is­po­ljio pre­ma Sr­bi­ji. Ni­jed­na za­pad­na dr­ža­va ko­ja dr­ži do se­be iona­ko ne bi do­pu­sti­la da se ijed­nom nje­nom gra­đa­ni­nu su­di pod uslo­vi­ma pod ko­jim je su­đe­no u Ha­gu. A sa­da bi hte­li da Sr­bi­ja na se­be pre­u­zme nji­hov krah i da iz­i­gra­va dže­la­ta i tam­ni­ča­ra čo­ve­ku ko­me za 12 go­di­na ni­su da­li po­šte­no su­đe­nje. Da Sr­bi­ja pre­u­zme na se­be po­sle­di­ce što za 12 go­di­na ni­su us­pe­li da do­ka­žu op­tu­žni­cu ovom „go­vor­ni­ku mr­žnje”.