Gradski život zamenio seoskim

Mačkat kod Užica – Rodio se i školovao u gradu, radio u elitnom hotelu najposećenijeg turističkog mesta, a sada živi u selu i gaji ovce. I to tako uspešno da je nedavno dobio opštinsku nagradu za izuzetan doprinos razvoju lokalne samouprave.

Rođen pre 38 leta u Užicu, Marko Marić živi s porodicom poslednjih godina na dedovini u zlatiborskom selu Mačkatu. Ima 70 ovaca „sa pedigreom”, od kojih godišnje proda oko 150 jagnjadi. To što je odrastao među soliterima, a prvi put seo na traktor u 27. godini, ne smeta mu da sve seoske poslove vredno obavlja. I u štali, na njivi, livadi: ovce neguje, travu kosi, različite kulture seje, zemlju obrađuje.

– Želeo sam da budem svoj gazda, a ne da radim za druge. I evo dobro je, napreduje se, zadovoljan sam – počinje svoju priču za novine Marko u kratkoj pauzi između prepodnevnih poslova. Nedavno je, povodom Dana opštine Čajetina, za uspešno bavljenje stočarstvom nagrađen opštinskom plaketom „Dimitrije Tucović”.

Detinjstvo i školske dane proveo je u Užicu, a u Beogradu studirao geografski fakultet. Do apsolventa dogurao, ali se, sticajem okolnosti, ipak bez diplome vratio gradu na Đetinji. Na Zlatiboru se potom zaposlio, u nekoliko firmi radio, pa 2007. godine oženio lekarkom Marijanom (ona sada radi u čajetinskom Domu zdravlja, iz Mačkata svaki dan putuje) s kojom ima sina Ognjena i ćerku Đurđu. Gotovo celu deceniju Marko je radio na recepciji poznatog zlatiborskog hotela „Olimp”.

– Bilo je to dobro radno mesto, odličan objekat na najposećenijoj planini. Ali nikako mi nije išlo u glavu da bih na tom radnom mestu, radeći za drugog, mogao da dočekam penziju. Svaka čast svakom gazdi, ali hteo sam da budem svoj gazda. I tako se odlučih za ovčarstvo, pre četiri godine posao u „Olimpu” napustih, a dedovina u Mačkatu bila je jedina realna opcija – seća se početaka Marić koji odlično govori engleski.

Čvrsto rešen da uspe, pratio je iskustva naprednih ovčara u ovom poslu, čitao literaturu, tragao po internetu. Rizikovao je uzevši poveliki bankarski kredit (oko 30.000 evra) da bi otpočeo posao. Uredio domaćinstvo, podigao nekoliko objekata, kupio 60 ovaca i nešto mehanizacije. I opredelio se – za razliku od drugih u tom kraju koji gaje jagnjad za klanje i mačkatske kafane – da bude originalan: da gaji umatičene ovce, „s pedigreom”, da proizvodi priplodnu jagnjad.

– Ima toga u poljoprivredno razvijenim krajevima Srbije, ali nema na ovom brdskom području. No početak nije bio lak: nedostajalo je znanja i iskustva, pa mi se, bez dobre procene i pametne poslovne politike, događalo da ponestane hrane za ovce i time napravim nepotreban trošak. Ipak, to me naučilo o čemu posebno da vodim računa, te da stado širim prema mogućnostima ishrane. A u mom domaćinstvu leti imam ispašu, s tim što proizvodim i kvalitetnu silažu i senažu – kazuje ovaj odgajivač.

Danas, petu godinu u poslu, Marić već ostvaruje zaradu. Kredit uredno vraća i kraju ga je priveo. Jagnjad prodaje novim uzgajivačima, od njegovog stada samo na području obližnje Krive Reke ima pet novoformiranih stada. S tim što je on jedini u zlatiborskom kraju koji od države naplaćuje subvencije za sitnu stoku, jer samo on poseduje umatičeno stado i dokumentaciju o pedigreu svakog jagnjeta. – Meni svu dokumentaciju vodi selekcijska organizacija iz Novog Sada. I ta udaljenost je problem ovog kraja, jer ovde ne postoje selekcijske službe koje bi ispratile ovaj ozbiljan stočarski posao – upozorava Marko i ističe da je ovde već formirao udruženje odgajivača ovaca i koza, čiji veći broj omogućava bolji nastup na tržištu.

Porodica mu je, naglašava, bila važan oslonac u ovom profesionalnom izazovu. A cilj mu je, ne krije, da po ovom dobrom početku uspe u ovčarskom poslu, te da onda i deca sama požele da na selu ostanu i započeto nastave.

Branko Pejović