Pančevački pogoni otrova

Pančevo – Prvi put otkako iz južne industrijske zone u Pančevo stižu otrovi, a tome je četiri i po decenije, jednoj fabrici je naloženo da zaustavi proizvodnju kako bi građani mogli normalno da dišu. Nalog odaslat pančevačkoj Azotari, koji je dala inspektorka Jelena Stanković, ohrabruje, ali ostaje pitanje, ukoliko inspektorka bude dosledna, hoće li Azotara ikad proraditi. Jer, sumnja se da bi Azotara uopšte mogla da pokrene postrojenja bez novog velikog zagađenja.

Prvo, zastarela tehnologija Azotarinih fabrika podrazumeva start sa velikim razbacivanjem energije i sirovina i zagađivanjem životne sredine i, drugo, blizina naselja garantuje da to ne može ostati neopaženo i nezabeleženo na instrumentima opštinskog sistema za praćenje zagađenja, čiji su senzori udaljeni od Azotare 200 metara.

Meteorolozi kažu da, u gotovo 80 odsto slučajeva, nad Pančevom duva jugoistočni vetar, što znači da otrove iz Rafinerije, Petrohemije i Azotare nosi ka Pančevu. Samo u malom broju slučajeva vetar okrene ka Beogradu. Problem aerozagađenja u Pančevu ozbiljno je razmatran tek u slučajevima kada bi vetrovi skrenuli otrove ka glavnom gradu. Tada su stizale krivične prijave i podizana je velika medijska buka, posle kojih je bar nešto činjeno.

Kolika potencijalna opasnost preti glavnom gradu iz Pančeva i kakva bi ona mogla biti, ispričao nam je nedavno Srđan Miković, predsednik opštine, koji je na toj funkciji bio i 1999. godine, u vreme bombardovanja NATO-a.

– Ostalo je nepoznato da je u železničkim cisternama, između pančevačkih stanica Glavna i Predgrađe, 24. marta 1999, kada je bombardovanje počelo, bilo na otvorenoj pruzi 1.600 tona hlora. Teško je i zamisliti kakva bi katastrofa zahvatila i Beograd i Pančevo da je na cisterne pala bomba. Takođe, ne zna se da je u rezervoarima Azotare, kada su pali prvi projektili, bilo 9.000 tona tečnog amonijaka. Rezervoari su ispražnjeni tek tri nedelje posle početka bombardovanja. Stručnjaci tvrde da bi, da je rezervoar bio razoren, teško stradao živi svet u prečniku od 30 do 40 kilometara. Ironijom sudbine, dan pošto je rezervoar ispražnjen, geleri od bombi koje su eksplodirale u dvorištu Petrohemije probušili su rezervoar u kojem je bio amonijak – kaže Miković.

S obzirom na kod nas nezaobilaznu opasnost od "ljudskog faktora" i zastarelost tehnologije u pančevačkom naftno-hemijskom kompleksu, niko ne može da garantuje da se neće zbiti eksces koji bi mogao  ugroziti ne samo Pančevo nego i Beograd, koji je vazdušnom linijom od fabrika udaljen desetak kilometara.

Malo je poznato da je Azotara sagrađena između naselja Topola i Vojlovica zaslugom Narodnog odbora opštine Pančevo, koji je za to 3. februara 1956. dao saglasnost. Savezna komisija koja je odlučivala o lokaciji prve domaće fabrike veštačkih đubriva dvoumila se između Pančeva i sela Lukovac, kraj Siska. Pančevci su, lobirajući za sebe, izabrali lokaciju na samom obodu grada i tako pobedili u trci za fabriku. Azotara je zvanično počela da radi novembra 1962. godine, uz zaklinjanje da se radi o najmodernijoj tehnologiji. Danas "najmlađa" Azotarina fabrika – Amonijak 3 već je navršila tri decenije, a u međuvremenu se odigralo nekoliko tehnoloških revolucija.

Opštinska komisija, formirana 1988. godine (redak primer naleta hrabrosti opštinskih vlasti), podnela je odbornicima marta 1989. godine izveštaj u kojem stoji da je dobar deo pogona, ne samo Azotare, već i Petrohemije i Rafinerije, građen bez potrebnih dozvola, a nije bio zanemarljiv ni spisak onih koji su proizvodili deset godina pre no što su dobili upotrebnu dozvolu. U izveštaju je tada zapisano da osim tri pogona Rafinerije ni jedna fabrika Petrohemije i Azotare nema sanitarnu saglasnost za rad. Niko kasnije nije obnarodovao da li se potom, i na koji način, nešto promenilo.

Inspektorka Stanković je naložila zaustavljanje mašina u Azotarinim pogonima u trenutku kada su oni pokretani. Pančevci znaju da zastarela tehnologija, kada se god fabrike naftno-hemijskog kompleksa zaustavljaju ili startuju, izbacuje ogromne količine otrova u vazduh. Objašnjenje je uvek bilo da – tako mora. Oni uporniji u otporu ovakvoj praksi poklapani su pitanjem "da li znaju koliko ta fabrika hrani Pančevaca, i da li to oni žele da je zatvore".

Ovoga puta, kada je inspektorka Stanković naložila zaustavljanje Azotare, niti su postavljena takva pitanja, niti su Pančevci stavljeni pred dilemu – hleb ili otrovi. Nešto se promenilo u ekološkoj svesti građana. I države, izgleda.

--------------------------------------------------------------------------

U Azotari se oglušili o naredbu inspektora

Jelena Stanković, republički inspektor za zaštitu životne sredine, izjavila je juče da je prilikom kontrole u Azotari ustanovila da nije poštovano njeno rešenje od 28. avgusta da se odmah obustavi proizvodnja u pogonima Amonijak, Karbamid, Azotna kiselina i KAN. Prema njenim rečima, privremeno je bio zaustavljen samo pogon za proizvodnju KAN-a, ali je i tamo posle petnaestak sati rad nastavljen. Iz Azotare je, za sada, stiglo samo nezvanično objašnjenje da je do ispuštanja amonijaka u atmosferu došlo zbog kvara u KAN-u koji je trajao samo 15 minuta, a da su u ostalim pogonima morali da nastave rad kako ne bi ugrozili proces proizvodnje i napravili velike troškove koje iziskuje ponovno startovanje fabrika.

Inspektorka Stanković kaže da će protiv odgovornih u Azotari biti podnete krivične prijave.