Панчевачки погони отрова

Панчево – Први пут откако из јужне индустријске зоне у Панчево стижу отрови, а томе је четири и по деценије, једној фабрици је наложено да заустави производњу како би грађани могли нормално да дишу. Налог одаслат панчевачкој Азотари, који је дала инспекторка Јелена Станковић, охрабрује, али остаје питање, уколико инспекторка буде доследна, хоће ли Азотара икад прорадити. Јер, сумња се да би Азотара уопште могла да покрене постројења без новог великог загађења.

Прво, застарела технологија Азотариних фабрика подразумева старт са великим разбацивањем енергије и сировина и загађивањем животне средине и, друго, близина насеља гарантује да то не може остати неопажено и незабележено на инструментима општинског система за праћење загађења, чији су сензори удаљени од Азотаре 200 метара.

Метеоролози кажу да, у готово 80 одсто случајева, над Панчевом дува југоисточни ветар, што значи да отрове из Рафинерије, Петрохемије и Азотаре носи ка Панчеву. Само у малом броју случајева ветар окрене ка Београду. Проблем аерозагађења у Панчеву озбиљно је разматран тек у случајевима када би ветрови скренули отрове ка главном граду. Тада су стизале кривичне пријаве и подизана је велика медијска бука, после којих је бар нешто чињено.

Колика потенцијална опасност прети главном граду из Панчева и каква би она могла бити, испричао нам је недавно Срђан Миковић, председник општине, који је на тој функцији био и 1999. године, у време бомбардовања НАТО-а.

– Остало је непознато да је у железничким цистернама, између панчевачких станица Главна и Предграђе, 24. марта 1999, када је бомбардовање почело, било на отвореној прузи 1.600 тона хлора. Тешко је и замислити каква би катастрофа захватила и Београд и Панчево да је на цистерне пала бомба. Такође, не зна се да је у резервоарима Азотаре, када су пали први пројектили, било 9.000 тона течног амонијака. Резервоари су испражњени тек три недеље после почетка бомбардовања. Стручњаци тврде да би, да је резервоар био разорен, тешко страдао живи свет у пречнику од 30 до 40 километара. Иронијом судбине, дан пошто је резервоар испражњен, гелери од бомби које су експлодирале у дворишту Петрохемије пробушили су резервоар у којем је био амонијак – каже Миковић.

С обзиром на код нас незаобилазну опасност од "људског фактора" и застарелост технологије у панчевачком нафтно-хемијском комплексу, нико не може да гарантује да се неће збити ексцес који би могао  угрозити не само Панчево него и Београд, који је ваздушном линијом од фабрика удаљен десетак километара.

Мало је познато да је Азотара саграђена између насеља Топола и Војловица заслугом Народног одбора општине Панчево, који је за то 3. фебруара 1956. дао сагласност. Савезна комисија која је одлучивала о локацији прве домаће фабрике вештачких ђубрива двоумила се између Панчева и села Луковац, крај Сиска. Панчевци су, лобирајући за себе, изабрали локацију на самом ободу града и тако победили у трци за фабрику. Азотара је званично почела да ради новембра 1962. године, уз заклињање да се ради о најмодернијој технологији. Данас "најмлађа" Азотарина фабрика – Амонијак 3 већ је навршила три деценије, а у међувремену се одиграло неколико технолошких револуција.

Општинска комисија, формирана 1988. године (редак пример налета храбрости општинских власти), поднела је одборницима марта 1989. године извештај у којем стоји да је добар део погона, не само Азотаре, већ и Петрохемије и Рафинерије, грађен без потребних дозвола, а није био занемарљив ни списак оних који су производили десет година пре но што су добили употребну дозволу. У извештају је тада записано да осим три погона Рафинерије ни једна фабрика Петрохемије и Азотаре нема санитарну сагласност за рад. Нико касније није обнародовао да ли се потом, и на који начин, нешто променило.

Инспекторка Станковић је наложила заустављање машина у Азотариним погонима у тренутку када су они покретани. Панчевци знају да застарела технологија, када се год фабрике нафтно-хемијског комплекса заустављају или стартују, избацује огромне количине отрова у ваздух. Објашњење је увек било да – тако мора. Они упорнији у отпору оваквој пракси поклапани су питањем "да ли знају колико та фабрика храни Панчеваца, и да ли то они желе да је затворе".

Овога пута, када је инспекторка Станковић наложила заустављање Азотаре, нити су постављена таква питања, нити су Панчевци стављени пред дилему – хлеб или отрови. Нешто се променило у еколошкој свести грађана. И државе, изгледа.

--------------------------------------------------------------------------

У Азотари се оглушили о наредбу инспектора

Јелена Станковић, републички инспектор за заштиту животне средине, изјавила је јуче да је приликом контроле у Азотари установила да није поштовано њено решење од 28. августа да се одмах обустави производња у погонима Амонијак, Карбамид, Азотна киселина и КАН. Према њеним речима, привремено је био заустављен само погон за производњу КАН-а, али је и тамо после петнаестак сати рад настављен. Из Азотаре је, за сада, стигло само незванично објашњење да је до испуштања амонијака у атмосферу дошло због квара у КАН-у који је трајао само 15 минута, а да су у осталим погонима морали да наставе рад како не би угрозили процес производње и направили велике трошкове које изискује поновно стартовање фабрика.

Инспекторка Станковић каже да ће против одговорних у Азотари бити поднете кривичне пријаве.