Izraelska i turska linija u BiH

U svega nekoliko dana Bosna i Hercegovina je postala tačka na kojoj su se ukrstili interesi neuporedivo jačih igrača – Izraela i Turske. Nedugo nakon što je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik otvoreno podržao akciju jevrejske države u pojasu Gaze, odjeknula je vest o navodnoj poruci turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana da će svako ko dirne u Bošnjake imati posla sa 100 miliona Turaka. Vest je odmah demantovana, ali predistorija Erdoganovih izjava o balkanskim dešavanjima dovela je do toga da mnogi lako poveruju uistinitost ovog poslednjeg istupa.

U BiH nije tajna da Sarajevo održava bliske veze sa Ankarom te da se Turska doživljava kao neka vrsta pouzdanog zaštitnika na međunarodnoj sceni. Nije tajna ni aspiracija Milorada Dodika da se što više približi Izraelu i od njega napravi moćnog strateškogsaveznika RS. Bošnjački deo Federacije BiH sa Turskom vežu pre svega religijske veze, ali i pozicija glavne turske prethodnice (uz Kosovo) na Balkanu.

Interesovanje Dodika za savezništvo sa Izraelom pored zajedničkog iskustva stradanja Srba i Jevreja u Drugom svetskom ratu takođe ima izrazito pragmatičnu dimenziju. Izrael se doživljava kao moćan saveznik sa velikim međunarodnim uticajem, a podrška Tel Aviva neretko znači i indirektnu podršku Vašingtona, što verovatno nije bilo bez značenja prilikom Dodikovog opredeljenja za ovakav pakt. Naime, odnosi predsednika RS sa SAD su, čini se, od početka njegove političke karijere slabili, a savezništvo sa Izraelom naneki način pomaže amortizaciji deklarativnog antagonizma.

Simpatije na relaciji Tel Aviv – Banjaluka nikako nisu jednosmerne. U podršci saradnji sa RS ističe se konzervativni deo izraelskejavnosti. Tako „Džeruzalem post” piše: „Ušuškana u ćošku Evrope, usred kontinenta koji je sve više neprijateljski raspoložen prema jevrejskoj državi, postoji odlučna i vatrena nacija koja hrabro nastavlja da prkosi trendu međunarodnog pritiska i ponosno stoji uz Izrael. I upravo zahvaljujući principijelnom stavu Republike Srpske, Izrael je dobio jednu od najvažnijih diplomatskih bitaka u poslednje vreme.”

Naravno, reč je o glasanju u Ujedinjenim nacijama 2011, kada je glas BiH bio važan za odluku o primanju Palestine u punopravno članstvo UN. Tada je na međunarodnu scenu izašla ne samo državna već i entitetska politika BiH. Za donošenje takve odluke neophodan je konsenzus svih članova Predsedništva BiH, a zahvaljujući srpskojpodršci Izraelu, stopirana je podrška Palestini.

„Hrvatski i muslimanski član predsedništva podržavali su palestinsku poziciju, što ne iznenađuje kada se ima u vidu neprijateljstvo koje su ove dve zajednice u prošlosti pokazivale prema Jevrejima. Srećom, Srbi su odlučno odbili da podrže palestinsku inicijativu, osujetivši tako mogućnost postizanja konsenzusa Predsedništva BiH”, navodi „Džeruzalem post”.

Podrška Turske Bošnjacima u BiH, ali i na celom Balkanu, kudikamo je direktnija. Najnoviju, navodno izmišljenu, izjavu Erdogana mnogičitaju u ključu njegove poruke od pre dve godine kada je rekao da mu je Alija Izetbegović ostavio Bosnu u amanet, kao ostavštinu Osmanlija.

„Kada sam ga posetio u bolnici u Sarajevu, rekao mi je: ’Ostavljam ti Bosnu u amanet. Bosna je zaostavština Osmanlija’. I dalje se sećam ovih reči”, rekao je Erdogan.

U prilog tezi o latentnim neoosmanskim pretenzijama Turske na Balkan još rečitije govori Erdoganova prošlogodišnja poruka iz Prizrena kada je rekao da je Kosovo njegova druga zemlja: „Nemojte zaboraviti, Turska je Kosovo i Kosovo je Turska, mi smo toliko bliski, tako da je i autor turske himne Mehmet Akif Ersoj sa Kosova, iz Peći.”

Ključna figura turskog neoosmanizma ipak nije premijer Erdogan. Rasprava o novoj spoljnopolitičkoj doktrini Ankare počinje 2009, dolaskom Ahmeta Davutoglua na čelo diplomatije. On je i pre dolaska na položaj ministra spoljnih poslova formulisao programsku viziju turske spoljne politike zasnovane na neoosmanizmu, koji nije javno imenovan.

Zanimljivo je da izraelski prodor na Balkan problematizuju upravo najveći apologeti turskog faktora na prostorima bivše Jugoslavije. Na tom fonu se nekadašnji ambasador BiH u Turskoj Hajrudin Somun u autorskom tekstu za turski „Zaman” pita koji su ciljevi Izraela na Balkanu: „Unapređenje odnosa Izraela i Srbije i uspostavljanje specijalnih veza sa bosanskim Srbima ima korene u agresiji režima Slobodana Miloševića na Hrvatsku i Bosnu devedesetih godina prošlog veka.”

Somun se u pronalasku odgovora na ovu dilemu poziva na objašnjenje koje je ponudio hrvatski filozof Igor Primorac, profesor na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, koji tvrdi da je izraelski stav prema balkanskom konfliktu bio „jasno i dosledno prosrpski”, za razliku od većine sveta.

„Primorac u izraelskoj istoriji pronalazi objašnjenje za ovakav pristup. On kaže da je Izrael nastao po cenu pretvaranja najvećeg dela Palestinaca u prognanike i izbeglice. Nastavak njegovog postojanja kao etničke jevrejske države uslovljen je zabranom ponovnog primanja proteranih Palestinaca.”