Fišer glanca biografiju

Žurba s kojom istaknute političke ličnosti pokušavaju da "pospreme nasleđe", osim glancanja sopstvene biografije pre nego što potonu u zaborav, ima i, u nemačkom slučaju posebno, dodatni motiv: enormne honorare koji često dosežu milionske evro iznose.
Tom iskušenju nije odoleo očigledno ni veliki narcis nemačke politike, samoljubivi i godinama neprikosnoveni lider Zelenih, bivši šef diplomatije i vicekancelar Joška Fišer. On je juče  počeo da potpisuje prve primerke tek odštampane autobiografske knjige na čijim koricama je upadljivo istaknuto samo – njegovo ime.
Fišerovu autorsku žurbu podsticao je verovatno i njegov trenutni posao: govori američkim studentima, u ulozi gostujućeg profesora na elitnom univerzitetu Prinston, o sopstvenim iskustvima na međunarodnoj političkoj sceni i, posebno, suočavanju sa velikim krizama i opasnim žarištima.

Posebno mesto u tom "prelistavanju" bliske prošlosti i događaja koji se još nisu smestili u istoriju, zauzelo je – Kosovo. Ono se "proguralo" i na naslovnu stranu knjige o "sedam crveno-zelenih godina" i "nemačkoj politici od Kosova do (crnog američkog) 11. septembra".

Kosovo je očigledno bilo najveće iskušenje "ikone" Zelenih otkad je Joška Fišer "razbojnički i hazarderski uleteo u nemačku politiku, najpre u belim patikama i džinsu, kao prvi, istina samo pokrajinski (Hesen) ministar tada još politički zelene ekološke stranke, do vrtoglavog uzleta, u vreme koalicije Šrederovih socijaldemokrata i Zelenih, na položaj šefa diplomatije, sada u tamnom odelu i fraku.

Kosovo je bilo ne samo drastičan zaokret u politici stranke koju je, više nego išta drugo, obeležavao naglašeni pacifizam, nego radikalan zaokret u nemačkoj spoljnoj politici: Nemačka je prvi put posle tragične Hitlerove avanture upravo pod Joškom Fišerom i Gerhardom Šrederom uvučena u rat.  

Taj zaokret u svom slučaju Fišer pamti, i beleži, kao "pakao iz Bilefelda". Reč je o vanrednom kongresu Zelenih na kojem je Kosovo predstavljalo glavnu, i jedinu, temu.

Bombardovanje Jugoslavije postavilo se kao pitanje njegove političke sudbine: ako bi se stranka na kongresu u Bilefeldu odlučila protiv rata, Šreder bi, procenjivao je Fišer, izgubio poverenje u Zelene. Okrenuo bi se konzervativcima i velikoj koaliciji, u času kad se ekološka stranka tek, i prvi put, dočepala vlasti na saveznom nivou.

Nikad u životu nije bio tako napet kao kad se primicao kongresnoj dvorani u koju ga je jaka policijska pratnja uvela kroz sporedni ulaz: pred glavnim ulazom čekala ga je masa gnevnih demonstranata koju su činili, kako je zapisao, protivnici ratne avanture među pristalicama Zelenih, anarhisti i "Srbi koji su podržavali Miloševića".

Unutra je ključalo kao u grotlu. Rešen da hazarderski sve baci na jednu, ratnu kartu i opciju, bez kolebanja i uzmicanja, izdržao je teške bolove – jedan od učesnika kongresa pogodio ga je plastičnom kesom punom crvene farbe u glavu i povredio mu bubnu opnu – da bi, pre odlaska u bolnicu, održao "ne najbolji, ali sigurno najvažniji govor u životu" u prilog ratu.

Od dve ključne parole koje su do tada programatski određivale političko biće Zelenih – "Nikad više rata" i "Nikad više Aušvic" – Fišerov ratni poklič baratao je samo ovom poslednjom, upoređujući na nečuven način neuporedivo: "stradanje Albanaca pod Miloševićem" sa najzloglasnijim nacističkim logorom. 

I uspeo je: za rat su se izjasnila 444 delegata, protiv je bilo 318. Fišer je mogao da zatraži pomoć lekara, izlazeći iz bilefeldskog grotla sa olakšanjem – spaseni su crveno-zelena koalicija i njegova sudbina – ne misleći više o paklu koje su u Jugoslaviji stvarale NATO bombe. Umesto toga, hvali se u knjizi, kako je proslavio rođendan, usred bombardovanja, u glavnom štabu NATO.

Fišer, istina, pokušava da relativizuje nemačku ulogu u ovom ratu, tvrdeći da on od Nemaca nije zavisio. Citira, iz jednog razgovora, Madlen Olbrajt koja je bila rezolutna: ako Milošević ne ispuni bespogovorno sve naše zahteve, slede bombe...

Fišer je opisao i svoj susret sa Miloševićem u Belom dvoru. Kaže da je "srpskog despota" upozorio na tragičnu sudbinu sopstvenog naroda. Stekao je utisak da je Milošević njegova upozorenja primio nehajno i – da će ići do kraja.