Фишер гланца биографију

Журба с којом истакнуте политичке личности покушавају да "поспреме наслеђе", осим гланцања сопствене биографије пре него што потону у заборав, има и, у немачком случају посебно, додатни мотив: енормне хонораре који често досежу милионске евро износе.
Том искушењу није одолео очигледно ни велики нарцис немачке политике, самољубиви и годинама неприкосновени лидер Зелених, бивши шеф дипломатије и вицеканцелар Јошка Фишер. Он је јуче  почео да потписује прве примерке тек одштампане аутобиографске књиге на чијим корицама је упадљиво истакнуто само – његово име.
Фишерову ауторску журбу подстицао је вероватно и његов тренутни посао: говори америчким студентима, у улози гостујућег професора на елитном универзитету Принстон, о сопственим искуствима на међународној политичкој сцени и, посебно, суочавању са великим кризама и опасним жариштима.

Посебно место у том "прелиставању" блиске прошлости и догађаја који се још нису сместили у историју, заузело је – Косово. Оно се "прогурало" и на насловну страну књиге о "седам црвено-зелених година" и "немачкој политици од Косова до (црног америчког) 11. септембра".

Косово је очигледно било највеће искушење "иконе" Зелених откад је Јошка Фишер "разбојнички и хазардерски улетео у немачку политику, најпре у белим патикама и џинсу, као први, истина само покрајински (Хесен) министар тада још политички зелене еколошке странке, до вртоглавог узлета, у време коалиције Шредерових социјалдемократа и Зелених, на положај шефа дипломатије, сада у тамном оделу и фраку.

Косово је било не само драстичан заокрет у политици странке коју је, више него ишта друго, обележавао наглашени пацифизам, него радикалан заокрет у немачкој спољној политици: Немачка је први пут после трагичне Хитлерове авантуре управо под Јошком Фишером и Герхардом Шредером увучена у рат.  

Тај заокрет у свом случају Фишер памти, и бележи, као "пакао из Билефелда". Реч је о ванредном конгресу Зелених на којем је Косово представљало главну, и једину, тему.

Бомбардовање Југославије поставило се као питање његове политичке судбине: ако би се странка на конгресу у Билефелду одлучила против рата, Шредер би, процењивао је Фишер, изгубио поверење у Зелене. Окренуо би се конзервативцима и великој коалицији, у часу кад се еколошка странка тек, и први пут, дочепала власти на савезном нивоу.

Никад у животу није био тако напет као кад се примицао конгресној дворани у коју га је јака полицијска пратња увела кроз споредни улаз: пред главним улазом чекала га је маса гневних демонстраната коју су чинили, како је записао, противници ратне авантуре међу присталицама Зелених, анархисти и "Срби који су подржавали Милошевића".

Унутра је кључало као у гротлу. Решен да хазардерски све баци на једну, ратну карту и опцију, без колебања и узмицања, издржао је тешке болове – један од учесника конгреса погодио га је пластичном кесом пуном црвене фарбе у главу и повредио му бубну опну – да би, пре одласка у болницу, одржао "не најбољи, али сигурно најважнији говор у животу" у прилог рату.

Од две кључне пароле које су до тада програматски одређивале политичко биће Зелених – "Никад више рата" и "Никад више Аушвиц" – Фишеров ратни поклич баратао је само овом последњом, упоређујући на нечувен начин неупоредиво: "страдање Албанаца под Милошевићем" са најзлогласнијим нацистичким логором. 

И успео је: за рат су се изјаснила 444 делегата, против је било 318. Фишер је могао да затражи помоћ лекара, излазећи из билефелдског гротла са олакшањем – спасени су црвено-зелена коалиција и његова судбина – не мислећи више о паклу које су у Југославији стварале НАТО бомбе. Уместо тога, хвали се у књизи, како је прославио рођендан, усред бомбардовања, у главном штабу НАТО.

Фишер, истина, покушава да релативизује немачку улогу у овом рату, тврдећи да он од Немаца није зависио. Цитира, из једног разговора, Мадлен Олбрајт која је била резолутна: ако Милошевић не испуни беспоговорно све наше захтеве, следе бомбе...

Фишер је описао и свој сусрет са Милошевићем у Белом двору. Каже да је "српског деспота" упозорио на трагичну судбину сопственог народа. Стекао је утисак да је Милошевић његова упозорења примио нехајно и – да ће ићи до краја.