Nejednakost kao prepreka privrednom rastu

Shvatanje socijalne nejednakosti kao prepreke privrednom rastu postaje sve prisutnije u osvrtima mnogih analitičara. Do skoro je takva pozicija široko odbacivana i zastupali su je pretežno levičarski ekonomisti. Međutim, nedavno je, pored MMF-a, čak i rejting agencija „Standard end pur” objavila izveštaj u kojem skreće pažnju da je potrebno umanjiti socijalne razlike i nejednaku raspodelu prihoda kako bi se izašlo iz recesije. Zanimljivo je da takav stav sada dolazi od agencije za pružanje finansijskih usluga, koja je nesumnjivo apsolutno nezainteresovana za prava siromašnih. Pol Krugman, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, koji je često kritikovao rad „Standard end pura”, najviše zbog odgovornosti ove agencije za američku hipotekarnu krizu iz 2008, slaže se da postoji sve više dokaza da preraspodela prihoda, odnosno, veće oporezivanje bogatih i pomaganje siromašnima, dovodi do porasta stope privrednog rasta, a ne do njenog opadanja. „Ako naša ekonomijapostane pravičnija, biće i bogatija”, kaže on.

Ukoliko su, naime, profit i bogatstvo u rukama malog broja ljudi, dok ostatak stanovništva nema značajniju kupovnu moć, neće postojati ni dovoljna potražnja na tržištu roba i usluga da bi se pokrenuo privredni rast. Osim toga, bogatstvo u rukama malog broja ljudi često se upotrebljava da bi se uticalo na politiku. Bogati lobiraju za manje poreze na prihode i nekretnine, što dovodi do manjih ulaganja u infrastrukturu i obrazovanje.

Na veću dobrobit društva s manjim socijalnim razlikama sve više ukazuju i psihoanalitičari i neurolozi. U zemljama gde je izraženija nejednakost, životni vek je kraći, a prisutnost depresije i nasilja veća, kaže Pol Pif, socijalni psiholog sa Berklija. A Robert Sapolski, profesor biologije, neurologije i neurohirurgije na univerzitetu Stanford, još je 1994. godine, u svojoj knjizi „Zašto zebre nemaju čireve’’, napisao da što su veće ekonomske nejednakosti između bogatih i siromašnih, bogati sve manje ulažu u projekte od javnog značaja, a mnogo više u povećanje lične bezbednosti, odnosno obezbeđuju sebi „boljeg šofera, bolje obezbeđenje, flaširanu vodu, privatne škole, privatno zdravstveno osiguranje”. Bogatstvo se upotrebljava na paranoičnu zaštitu od mase siromašnih, a takvo ograđivanje od ostatka društva stvara psihičke probleme i samim bogatašima (mada sumnjam da će bilo koji čitalac biti preterano potresen time da „i bogati plaču”). Međutim, ako želimo da poboljšamo kvalitet života čitavog društva, onda bi, zaključuje Sapolski, trebalo investirati u bolji javni prevoz, sigurnije ulice, bolje javne škole i zdravstveni sistem.

U svom tekstu „Sa Srbijom na usnama”, objavljenom u ovoj rubrici 3. septembra, Bojan Đurić, bivši istaknuti član glavnog odbora LDP-a, kaže: „Kada kažem da je znanje roba, za pištolj se uhvate i levičari i desničari.” Iako nas Đurić nije obavestio da li je taj pomenuti pištolj u nekom narednom činu, ne daj bože, i opalio, on je u pravu, znanje može biti i roba, kao što i u najstarijem zanatu telo može postati roba. Ali to ne znači da se svrha tela može redukovati samo na tržišnu upotrebu. Niti se magla može redukovati na stranačko „prodavanje magle”. I znanje isto tako može biti roba, ali oni studentski protesti koji su u Srbiji počeli 2006. godine i na kojima je glavna parola bila da znanje nije roba, bili su usmereni najviše protiv socijalnih nejednakosti koje podstiče uvođenje sve većih školarina na fakultetima, ali i protiv privatizacije fakulteta i komercijalizacije obrazovanja koja je došla s bolonjskom reformom. Iz perspektive takve studentske kritike, farsa s Megatrendom i lažnim diplomama samo je simptom jednog šireg procesa degradacije obrazovanja, u čijoj se osnovi nalazi pomenuto shvatanje da je znanje roba. Krugman, takođe, kritikuje nejednakost, jer ona onemogućava decu siromašnih da se obrazuju, što dovodi do „rasipanja ljudskih resursa”.

Iako izveštaj „Standard end pura” ne daje nikakve radikalne predloge, u njemu se ipak ističe značaj što većeg državnog investiranja u obrazovanje. Po njihovoj proceni, kada bi se prosečna količina znanja među zaposlenima u Americi povećavala po istoj stopi rasta po kojoj se uvećavala sredinom 20. veka, nakon pet godina njihov godišnji BDP bio bi veći za 2,4 procenta.

Predsednik Pokreta za slobodu