Mehanički lavovi

Uspešno odšetana „Parada ponosa” i negativan rasplet sage oko „Utiska nedelje” koincidirali su sa održavanjem pozorišnog festivala Bitef, te se možda i zbog toga moglo učiniti da u celom tom kolopletu ima i mnogo čega teatralnog. U najkraćem, uprkos glasnom uličnom nezadovoljstvu desničara, prajd se, uz zaštitu policije, desio praktično bez ijednog incidenta. S druge strane, oštra reakcija javnosti na mogućnost (faktičkog) ukidanja „Utiska nedelje” nije sprečila rukovodstvo B92 da ustraje u svojoj nameri da u suštini ugasi ovu emisiju.

U domaćim medijima obe ove vesti su dobile dužnu pažnju. Inostrani mediji, međutim, o „Paradi ponosa” opširno izveštavaju, dok ih „Utisak” uglavnom ne interesuje. U kontekstu prajda, znakovita je ocena Bi-Bi-Sija da je glavni motiv za održavanje „Parade” „da se usreći Brisel“. Ima nečeg sitničavog u ovakvom „lociranju“ motiva. Ako se celokupni koncept „pridruživanja“ Evropskoj uniji bazira isključivo na formalnom udovoljavanju ovim ili onim zahtevima, kakva je svrha ovakvog potkazivanja, odnosno insistiranja na tvrdnji da uspešno održavanje „Parade” nije plod iskrenog prihvatanja vrednosti različitosti, nego rezultat puke pragme? Uostalom, ako je propitivanje iskrenosti Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića kad je reč o odbacivanju Šešeljeve ideologije iz Brisela odbačeno kao neprikladno i anahrono, kakvog smisla ima analizirati zbog čega je prajd ove godine mogao da se održi, a prošle, eto, nije?

Teza o „Paradi” kao predstavi za Brisel podseća na famoznu priču o „Potemkinovim selima“ ili pak na pripovetku „Mehanički lavovi“ iz Kišove knjige „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Podsetimo, reč je o prozi zasnovanoj na istinitom događaju. Istaknuti francuski političar Eduar Erio gajio je simpatije prema SSSR-u, ali je takođe imao „izvesne tipično buržoaske sumnje prema tekovinama revolucije“. U tom smislu su ga naročito uznemiravale vesti o nametanju ateizma i proganjanju sveštenika. Zato su mu vlasti SSSR-a tokom njegove posete Kijevu priredile pravu malu predstavu. U crkvi Svete Sofije koja je pretvorena u pivaru, organizuje se lažna liturgija gde i sveštenika i vernike za Erioa zapravo glume pripadnici službi bezbednosti. Po povratku u Francusku, Erio (koji je, inače, 1933. godine proglašen počasnim građaninom Velikog Bečkereka) strastveno tvrdi kako se u SSSR-u vera slobodno ispoveda, a za socijalističku Ukrajinu, u kojoj u to vreme hara glad, tvrdi da izgleda kao „bašta u punom cvatu“.

U depešama koje su svojim ministarstvima odaslali ambasadori što su u nedelju pod policijskom pratnjom prošetali od Nemanjine do Starog dvora hvali se trijumf pravne države. Nije to, naravno, isti tip predstave, niti su ovo ona vremena, niti je Srbija takva država, ali su ipak, bez ikakve ironije, u oba slučaja glavne uloge odigrali pripadnici službi bezbednosti. Bez njih, u obe situacije, ne bi bilo pozitivne slike za javnost na Zapadu. A upravo ta pozitivna slika, takođe u oba primera, omogućava vlastima da u unutrašnjoj politici nastave da gaze već utabanom stazom.

Svaki iole objektivan posmatrač Aleksandru Vučiću mora da prizna izuzetnu veštinu u vođenju spoljne politike. (Uostalom, to mu priznaju i Žarko Puhovski ili Jovo Bakić, za koje se nikako ne može reći da su „režimski intelektualci“.) Upravo mu rezultati na tom polju šire manevarski prostor da u unutrašnjoj politici može da radi praktično šta želi, da gotovo u potpunosti neutrališe opoziciju, odnosno da utiša skoro svaki inokosan glas u javnosti. Potpuno je pogrešna teza Vesne Pešić (iznesena pre tri dana na sajtu „Peščanika”) da „slučaj Olje Bećković“ za Aleksandra Vučića predstavlja ono što je za Borisa Tadića bio „slučaj Sretena Ugričića“, naime „početak kraja“. Nema Tadićev poraz nikakve, ali ama baš nikakve, veze sa smenom Sretena Ugričića sa mesta direktora Narodne biblioteke. Početak Tadićevog kraja je poseta Angele Merkel Beogradu iz avgusta 2011, odnosno njeno smrknuto lice nakon njihovog „mučnog sastanka“. A sve u vezi s Ugričićem je tek predstava, i to loša, sa neuverljivim i bledim ulogama, naročito unutar tabora Ugričićevih „branilaca“.

Jedna je stvar biti protiv Aleksandra Vučića, a posve druga potcenjivati ga. On savršeno dobro zna da Putinova poseta Beogradu jednako nervira Majkla Kirbija i nakon što je „Parada ponosa” održana, kao što bi ga nervirala i da „Parade” nije bilo. Ali takođe da bi mu retorika bila oštrija i grublja da „Parade” nije bilo, kao što zna i da mu je važnije šta nervira (ili ne nervira) Angelu Merkel od onoga šta nervira (ili ne nervira) Baraka Obamu. U tom smislu, i „slučaj Utisak nedelje“ više zanima Slobodnu Evropu, negoli Dojče vele.

Vratimo se teatru i Danilu Kišu. Pompezno najavljivana inscenacija „Grobnice za Borisa Davidoviča“ u režiji Ivice Buljana na Bitefu pokazala se kao potpuni mućak. Predstava koju je režirao Aleksandar Vučić, njegovi „Mehanički lavovi“ takoreći, skoro celodnevna ambijentalna predstava izvedena na ulicama Beograda u nedelju 28. septembra, pokazala se mnogo efektnijom. Pobrala je odmah i neka međunarodna priznanja, a ovdašnji mentalitet, naročito u poslednje vreme, umetnička dela uglavnom ceni u saglasnosti sa nivoom međunarodnog odobravanja. Onom ko ima „Zlatnu palmu”, ili neko slično priznanje, lako je biti ravnodušan prema paskvilama lokalnih medija. Ni politika, u ovom smislu, nije drukčija od umetnosti.

Pisac i novinar