Odlazak Koštunice, drugi deo

Koštunica je otišao u svom stilu, još jednom. Saopštenjem poslatim novinskim agencijama obavestio je juče javnost da napušta Demokratsku stranku Srbije, baš kao što je učinio i 19. marta, kada je, posle kraha na izborima, odlučio da se povuče sa čela stranke koju je osnovao i kojom je rukovodio 22 godine. I jučerašnji i ondašnji Koštuničin potez napravili su male potrese na političkoj sceni, budući da je ovakvim odlukama podjednako iznenađivao i javnost i prvake DSS-a.

Posle ovog poteza, mnogi se pitaju da li je DSS na putu da trajno ostane vanparlamentarna stranka. Malo je u ovom trenutkuoptimističnih ocena da će nova predsednica Sanda Rašković Ivić, izabrana u nedelju na stranačkoj skupštini, uspeti da se oporavi od ovog udarca i da DSS vrati u Narodnu skupštinu na sledećim izborima, što je jedina garancija opstanka te stranke.

Razlog koji je Koštunica naveo za odluku da istupi iz članstva DSS-a jeste „suštinsko izneveravanje” programa stranke, pošto je stranka, prema njegovom tumačenju, izborom Sande Rašković Ivić, napustila ideju političke neutralnosti.

„Nedavna skupština DSS pokazala je da stranka, iz pragmatičnih i tobože taktičkih razloga, želi da se okrene ideji ’suverenizma’, koja u politici ima različita i neodređena značenja. Ona ne može biti zamena za političku neutralnost, jasno i odsečno srpsko stanovište i stav da Srbija, sarađujući sa svima, nipošto ne treba da bude član EU”, rekao je Koštunica u saopštenju za medije.

„Kroz sve pritiske, iskušenja i u najtežim okolnostima, građeni su demokratski i nacionalni identitet stranke i njena državotvorna politika. Najjači izraz i simbol te politike danas je ideja političke neutralnosti. To je ideja čiju vrednost potvrđuju sve učestalija upozorenja i pretnje iz EU i vodećih zapadnih ambasada u Beogradu da Srbija ne može da bude neutralna, već da mora nastaviti da pokazuje svoju pripadnost i bezrezervnu lojalnost tzv. evroatlantskoj zajednici, i to na svoju štetu”, zaključio je bivši lider DSS.

Brže-bolje, potpuno zatečena ovako brzom Koštuničinom reakcijom na njen izbor (za koju je saznala iz medija), nova predsednica DSS-a je poručila da joj je žao što je Vojislav Koštunica napustio stranku i u izjavi Tanjugu negirala njegovu ocenu da je stranka odstupila od političkog programa.

„Dobila sam dvotrećinsku većinu na skupštini stranke koju sigurno ne bih dobila da je stranka napustila svoj politički program”, navela je Sanda Rašković Ivić i pozvala ljude u stranci da ostanu jedinstveni.

To će već ići malo teže. Odmah po objavljivanju vesti o Koštuničinom odlasku, počelo je licitiranje ko je sledeći – naročito imajući u vidu ko je sve od nekadašnjih Koštuničinih saradnika bio u (gubitničkom) timu predsedničkog kandidata Miloša Aligrudića (Dragan Jočić, Slobodan Samardžić, Radomir Naumov, Milan Radulović, Zoran Stojković, Zoran Šami, Slaviša Staletović, Vukosav Tomašević, Milovan Milošević i gotovo ceo Izvršni odbor), ali i ko sve, pored njih, nije prošao u „Sandin” Glavni odbor, a zvanično se držao neutralno poput Vladete Jankovića, Nebojše Bakareca, Petra Petkovića, Milice Vojić Marković.

Reč je o oko 37 imena, uglavnom osnivača stranke, najuglednijih članova stranke, bivših poslanika, lokalnih lidera... To su uglavnom ljudi, ističe naš izvor, čija se imena vezuju uz ime Vojislava Koštunice, pa se odatle čita da je time ispunjen cilj da se zatre Koštuničina politička ideja. Od onih koji su podržali Miloša Aligrudića, jedino su Bora Čorba i Vladimir Zaharijev dobili glasove Sande Rašković Ivić.

Koštunicu je ipak prvi sledio predsednik Izvršnog odbora Milovan Milošević, koji je bio i šef Aligrudićevog izbornog štaba. Pošto je, kako je naveo u saopštenju, DSS ostao „bez političke izvorne ideje i politike neutralnosti činom iščlanjenja tvorca i velikog državnika Vojislava Koštunice”, on je takođe odlučio da napusti stranku. Iznoseći zanimljivu sumnju da je veliki uticaj spoljnih vanstranačkih faktora bio presudan za uništenje politike stranke, Milošević je naveo: „Poslednja skupština stranke je dokaz za to. Težnja da se promeni sve što je Vojislav Koštunica stvorio, pod izgovorom ’promene’, dovela je do toga da nijedan osnivač stranke ne bude izabran u Glavni odbor stranke, da se promeni Statut stranke u celosti i, naravno, politika.”

Ne razmišljaju, međutim, svi na ovaj način i mnogi, čak i iz Aligrudićevog tima, ne da u Koštunici više ne gledaju velikog državnika, nego se više ne uzdržavaju od kritika (doduše, nezvaničnih) njegovih, kako tvrde, pogrešnih poteza. Poslednji takav je vezan za izbor novog predsednika stranke, kada se Koštunica formalno držao neutralno, iako je sada jasno na čijoj je strani bio. A to što je kroz pismo Izvršnom odboru – jedinom zvaničnom oglašavanju otkada se povukao sa čela stranke i iz javnosti, ali i kroz tekstove nekih njegovih starih saradnika (Jočića, Jankovića, Nikitovića), prema nekim tumačenjima – slao poruke kako treba glasati 12. oktobra bilo je previše indirektno i „intelektualno” da bi ga razumeli svi kojima je to bilo namenjeno.

Takvi Koštuničini kritičari iz stranke slažu se sa ocenom Sande Rašković Ivić da je ovim potezom bivši predsednik izneverio članstvo, jer je stranku napustio kada je najteže. Ona je podsetila da ih je upravo Koštunica u svom pismu pred izbore obavezao da ne napuštaju stranku bez obzira na to ko bude pobedio.

„Upravo on najbolje zna sa koliko se udaraca stranka suočavala uprošlosti i koliko udaraca nas očekuje u budućnosti. Nisam očekivala udarac sa njegove strane”, saopštila je juče predsednica DSS-a.

Među mnogobrojnim reakcijama na vest o Koštuničinom odlasku na raznim sajtovima, nemali broj je onih koji mu čestitaju na doslednosti, principijelnosti i držanju svojstvenom jednom istinskom državniku. Naravno, neki od njih su imali sarkastičan prizvuk. To su oni kojima je Dženifer Braš, bivša otpravnica poslova američke ambasade, bila strašno duhovita nazvavši Koštunicu „srpskim Nosferatuom”, što smo saznali zahvaljujući „Vikiliksu”.Na drugoj strani, saznanje koliko ga Amerikanci nisu voleli samo je „podiglo akcije” Koštunice kod nacionalnije orijentisanih građana Srbije. Ipak, tu vrstu popularnosti nije uspeo (nije mogao ili nije umeo) da pretoči u glasove na izborima, pa mu je stranka na parlamentarnim izborima u martu ove godine, na opšte iznenađenje, ostala tik ispod cenzusa (4,24 odsto).

Time je verovatno označen kraj političke karijere čoveka za koga postoji nepodeljeno mišljenje samo o jednom – jedino je on mogao da pobedi Slobodana Miloševića na izborima 2000. i postane predsednik SR Jugoslavije. To priznaju čak i oni kojima je Koštunica kriv za većinu loših stvari u Srbiji posle petooktobarskih promena, pripisujući mu čak i, u najmanju ruku, političku odgovornost za atentat na Zorana Đinđića. Takvi zlurado, na pomen Koštuničine državničke mudrosti i političke veštine, ne propuste da podsete da je baš u vreme njegovih vlada ( 2004–2007. i 2007–2008) Srbija ostala bez zajednice sa Crnom Gorom, a Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost, te da je većina haških optuženika otišla u Hag upravo tada. Ali će većina njih, verovatno teška srca, priznati i da im je u vreme te dve vlade lični standard bio bolji nego pre, a naročito posle njih.

Budžetski suficit koji je Srbija imala tih godina kada je Koštunica bio premijer sada deluje kao daleki san, što u DSS-u uvek s ponosom ističu. Kao što u svoje zasluge ubrajaju i proglašavanje vojne neutralnosti Srbije (kao odgovor težnjama da uđemo u NATO), odbacivanje Ahtisarijevog plana za Kosovo ili potpisivanje sporazuma o „Južnom toku”. Ipak, za najdraže čedo Vojislava Koštunice smatra se Ustav Srbije iz 2006. I niko ne može da mu ospori veštinu kojom je obezbedio podršku mnogih političkih i društvenih faktora novom Ustavu, naročito preambuli kojom se Kosovo i Metohija još nekako „pridržavaju” za Srbiju.

B. Baković

J. Cerovina