Pobede i porazi

Beograd je proslavio dan svog oslobođenja multimedijalnim hepeningom pod naslovom „Priča o čvrgama i nebu”, u autorskoj fascinaciji mojih kolega Bjelogrlića, Kecmanovića i drugova, spektaklom na kojem nisu viđeni predsednik Nikolić i premijer Vučić. Premijer je u izaslanstvo poslao celu vladu, koja srećom nije kisnula kao na vojnoj paradi, a predsednik samo gospođu Jasminu Mitrović Marić. Gledano sa strane i krajnje dobronamerno, lako je zaključiti da je te večeri, premijerno i bez moguće reprize, izveden scensko-filmski, muzičko-igrački performas na kome se nije žalilo (po scenografiji, broju učesnika, po specijalnim efektima i svemu ostalom). Učinjen je presedan i anulirana je praksa da se za sve projekte u domenu kulture i stvaralaštva steže kaiš i jedva sastavlja kraj sa krajem. Očigledno je da su ovde grad Beograd i država Srbija udruženo odvrnuli slavine. Dakle, kad treba i kada se donese politička odluka – para ima koliko treba.

Bilo bi maliciozno zatražiti i iluzorno očekivati da će neko ikada objaviti – koliko je ovaj projekat koštao srpske poreske obveznike. Što se mene tiče, srećan sam da su kolege imale sve potrebne i normalne uslove da realizuju projekat kako su ga zamislili. Sve je dobro prošlo – i svi su dobro prošli.

Dakle, o samoj predstavi, u staleškom, zanatskom i profesionalnom smislu – sve najbolje. Problem stanuje na drugoj adresi. Pitanja koja slede posledica su globalnog utiska koji se nameće nakon poruka koje nam je država Srbija na čelu sa SNS-om poslala ovih dana tokom proslave 70 godina pobede nad fašizmom. Jer, nedvosmisleno se može zaključiti da je generalni utisak obojen crvenom bojom. Da je dizajniran eksplicitnim komunizmom, da je na uštrb slobodarskog patriotizma, rodoljublja i slobodoljublja naroda Srbije učinjen rimejk, planska revizija i naknadna dekorekcija komunizma, kao jedine ideologije i snage koja je na ognju ruskih kaćuša donela slobodu srpskom narodu, koja u periodu od 1941. do 1945. godine nije izvela revoluciju kako bi došla na vlast – već da bi nas oslobodila od fašizma. Sa drugom Titom na čelu, koji je slavodobitno u maršalskoj uniformi jahao na belom konju na džinovskim led-ekranima u ekspoziciji programa vojne parade srpske vojske 2014. godine, a koja je inače bila primerena, tačna, dostojanstvena i kuražna. Na momente čak i potresna, sa dugom na nebu iznad Beograda i talasima hladnih monsunskih pljuskova kojima smo izložili visokog i izvanrednog gosta predsednika Ruske Federacije gospodina Putina, koga smo dočekali kako dolikuje i na najbolji mogući način.

No, ispade, da nije ni bilo rodoljuba ni patriota, već samo komunista i partizana! Kao da je neko želeo da iskoristi društveni trenutak, klimu i odsustvo istorijskih fakata, pa da tešku partiju šaha za pravdu i punu istinu o tome šta se zapravo događalo ratnih godina od 1941–1945. vrati mnogo poteza unazad. Da precrta i poništi mukotrpne napretke učinjene poslednjih decenija, i da uz aklamacije i doslovnu rehabilitaciju antidatira anitifašističku borbu srpskog naroda ekskluzivno u korist komunista. Ogroman upitnik nad ovom tezom zaslužuje najmanje okrugli sto. Skorašnji događaji zavređuju da se naučnici, istoričari, analitičari, eksperti prošlosti, ali i sadašnjosti iz svih multidisciplinarnih oblasti izjasne ko laže? Koza ili rog? Hladne glave, bez ideološkog anatemisanja i razbuđivanja mržnje, koja je, nažalost, obavezna pratilja uvek čim se otvori ova bolna i tragična priča srpskih podela. Ako će meni zasigurno biti osporena kompetentnost i merodavnost da uopšte govorim o ovoj temi bilo bi veoma zanimljivo saznati šta o ovoj stvari misle najuglednije ličnosti i institucije u srpskom društvu? Srpska akademija nauka – na primer? Ako smo protiv revizije istorije, što kao papagaji ponavljaju neki srpski političari, da li smo za reviziju komunizma, ili za njegovu vampirsku reinkarnaciju?

Možda u nekom od ovih pitanja leži odgovor – o odsustvovanju predsednika Nikolića sa performansa u „Sava centru”? Kome subnorovski dušebrižnici već zameraju da u svom inače veoma dobrom govoru na vojnoj paradi nijednom nije pomenuo Jugoslaviju. Ni Josipa Broza Tita. Ili je u pitanju – ponovo Bajčetina? Promućuran je naš predsednik. Da je pomenuo Tita – možda bi mu se omaklo da pomene i Dražu Mihailovića. Kome, bojim se, još veoma dugo, a možda i nikada, neće biti spasa, odagnane nepravde rehabilitacije i povraćene časti? Čije ime je bilo zabranjeno pomenuti u sklopu obeležavanja pobede nad fašizmom. Bez obzira što su zakonskim aktima države Srbije borci partizanskog i ravnogorskog pokreta izjednačeni kao nosioci antifašističke borbe. Kome je prekraćen i zabranjen dalji život i na nacionalnoj televiziji – u TV seriji čiji sam žalosni autor. S obrazloženjem koje mi je saopšteno u kabinetu v. d. generalnog direktora RTS-a, 29. februara ove godine u 15.20, da se „serija ne može nastaviti, jer nema mogućnosti za njeno dalje finansiranje”. Tačka.

I dok veliki ruski i svetski reditelj Nikita Mihalkov u svom novom filmu „Sunčanica” odaje zakasnelu poštu i pravi apoteozu milionskim žrtvama boljševika i komunizma, snažno podržan od svoje moćne države, ovih dana će u Domu sindikata premijerno biti prikazan dokumentarni film „U ime naroda”, u režiji Milutina Petrovića i prema scenariju istoričara Srđana Cvetkovića. U sučeljenoj istorijskoj komparaciji – film je potresno svedočanstvo o strašnim zločinima komunističkog režima nad sopstvenim narodom, u periodu od 1944. do 1953. godine. Da pogađamo – da li će na pomenutoj premijeri biti viđen neko od zvaničnika srpske političke elite?

Filmski glumac, reditelj i scenarista