Notari – evropska ideja, balkanska pravila

Neretko mediji i ličnosti koje imaju uticaj na javnost, domaćoj publici sugerišu nepotpune i netačne činjenice ili čak pogrešne zaključke povodom tačnih činjenica. Jedan od svežijih primera te pojave su javni beležnici (notari) i razlozi koji su iznošeni u prilog ove profesije i protiv nje. Za šest sedmica žustrih rasprava o javnom beležništvu u Srbiji mogla se čuti bujica odobravanja i osporavanja notarijata, ali i mnogo toga što je netačno ili je samo delimično tačno. Često se govorilo i ponavljalo da notarski sistem, bezmalo, ima cela Evropa i da su pravila na kojima se zasniva notarski sistem u Srbiji veoma slična evropskim pravilima za notare.

Tačno je da veliki broj zemalja u Evropi ima javno beležništvo. Kada nam je Evropa već bila uzor za uvođenje javnih beležnika, iznenađuje što javno beležništvo u Srbiji nije ustrojeno kao u zemljama u kojima je to staro zanimanje. Moderni notarijat nastaje u Francuskoj donošenjem jednog zakona daleke 1803. godine i u Francuskoj kao i u Srbiji postoji ograničenje broja notara (numerus klauzus). Ipak, postoji jedna ne tako mala razlika. Zakonom o javnom beležništvu predviđeno je da se na 25.000 stanovnika imenuje jedan beležnik (po pravilu jedan na 20.000 u Bosni i Sloveniji, jedan na 15.000 u Crnoj Gori), dok u Francuskoj na otprilike 6.700 stanovnika ide jedan notar. To znači da je profesija javnog beležnika četiri puta dostupnija u Francuskoj, nego što će to biti u Srbiji i to kada se popune sva predviđena notarska mesta.

Inače, ograničenje broja notara (numerus klauzus) već je duže vreme razlog ozbiljnih sporenja u Evropskoj uniji. U vezi s tim, Evropska komisija je 2004. godine prelomila i preporučila članicama liberalizaciju ove profesije. Neke članice EU, poput Holandije, krenule su tim putem. Holandija je 1999. godine ukinula ograničenje u pogledu broja notara u državi i nakon toga ništa strašno se nije desilo. Srbija nije Holandija i verovatno je prerano da se ukine ograničenje broja notara, ali svakako ima razloga da se drastično poveća njihov broj i tako ova profesija učini dostupnijom i građanima i onima koji bi da se bave tim pozivom.

Postoji i jedna druga razlika. U Francuskoj od sume koju klijent plati notaru 80 odsto se uplaćuje u državni budžet, 10 odsto notar uplaćuje različitim institucijama i za troškove (prevoz, kopiranje) i svega 10 procenata od ukupne sume zadržava za sebe kao nagradu. U Srbiji notari ne plaćaju naknadu za korišćenje javnih ovlašćenja državi. Izuzev poreza, notari ne plaćaju ništa drugo. Ako se u skupoj Francuskoj, gde ih je mnogo više, notarijat isplati, zašto je u Srbiji predviđen tako mali broj notara,a oni oslobođeni obaveze da jedan deo prihoda uplaćuju državi kao naknadu za korišćenje javnih ovlašćenja? Iz kog razloga se osiromašena država odriče budžetskih prihoda od naplate taksi i to bez ikakve naknade prenosi notarima? Koliko, sve to izmiče logici shvatio sam kada sam jednom poznaniku objašnjavao da se notarima poveravaju javna ovlašćenja države i da za to nije predviđena posebna nadoknada, a on mi je onako šeretski odgovorio da to nije loše. Zbog čega, pitao sam? „Nadam se da će i meni kao saobraćajnom policajcu država jednog dana da poveri nekoliko semafora da naplaćujem prekršajne kazne”, reče moj poznanik.

Poznajem neke do imenovanih notara. To su pristojni ljudi bez imalo ambicije da imaju nepristojno visoke zarade u siromašnoj Srbiji. Mnogi od njih opredelili su se za beležnički poziv prevashodno zbog ugleda tog zanimanja. Po zakonu, uostalom, javno beležništvo je služba javnog poverenja. Međutim, neće notarijat biti služba javnog poverenja ako javnost nema poverenje u pravila po kojima ta profesija funkcioniše. Zato je debata o položaju notara i „popravljanje” Zakona o javnom beležništvu prvenstveno interes samih notara.

Predsednik Udruženja tužilaca