Smrt na Kalemegdanu i Tantalove muke

Ukoliko bi u najkraćim crtama opisali glavnog junaka špijunskog filma Rodžera Donaldsona, onda bi čak mogli reći da je on poput mešavine Džejmsa Bonda i Džejsona Borna, kada bi ovu dvojicu zamislili kao dobrodržeće i još uvek naočite i vešte penzionere.

Za ovakav utisak ponajmanje je kriv glumac Pirs Brosnan u naslovnoj i glavnoj ulozi. Ovo je njegov sasvim solidan povratak žanru koji ga je proslavio (bio je jedan od filmskih Džejms Bondova). Nešto drugo je ovde u pitanju. Donaldsonov film, nastao inače prema romanu „Nema špijuna” Bila Grejndžera, predvidiv je i prilično neuverljiv, sa narativnim „rupama” i labavim krajem i sa dozom staromodnosti koja je primerenija filmovima što se vrte po kablovskim TV stanicama nego li velikim ekranima.

Međutim, ako se ipak odlučite da „Novembarskog čoveka” pogledate u bioskopu, nećete ostati potpuno razočarani. Film nije dosadan, a i to je već nešto. Uz to, Beograd ima jednu od glavnih uloga. Njegove ulice, pijace, zgrade, čak i Narodna skupština (kao ruska Duma) i Skupština grada (kao hotel Imperijal) obilato se vide u filmu i veoma su fotogenične. Beograd čak povremeno „glumi” i Moskvu.

U Beogradu, najviše u prostorijama koje u filmu predstavljaju podzemne i nadzemne kancelarije američke ambasade, dešava se i glavni zaplet, ali i rasplet priče o međusobnom obračunu agenata CIA čiji je jedan od „glavonja” direktno i u saradnji sa Rusijom učestvovao u izazivanju Drugog čečenskog rata, a sada bi da smakne svog ruskog kompanjona Arkadija Fedorova.

Ben Aflek u filmu „Iščezla”

Taj je na kraju doživeo smrt na Kalemegdanu. Na crnogorskom primorju ( sa pogledom na Sveti Stefan) koje „glumi” valjda jezero u Lozani, smrtni snajperski metak stigao je i Fedorova, što i ne bi bilo mnogo važno da Arkadija Fedorova ne tumači naš glumac Lazar Ristovski. Uverljivo. Uloga je velika i podrazumeva čak i krevetsku scenu sa prelepom Olgom Kirilenko...

U „Novembarskom čoveku” veliki posao odradili su naši filmski radnici, ali i kostimografkinja Bojana Nikitović i na tome im treba čestitati. Uverljive su i pojave mnogih naših glumaca u malim ulogama u filmu koji će zadovoljiti i sve ovdašnje poklonike teorije zavere o američkom „vršljanju” u našem dvorištu.

***

Još se jedan američki film sasvim solidno drži na redovnom repertoaru naših bioskopa. Film „Iščezla” Dejvida Finčera je nastao prema romanu, ali onom sa potpisom Džilijan Flin (ujedno je i scenarista), koji se pre dve godine našao na listi američkih bestselera.

Finčer („Sedam”, „Zodijak”, „Borilački klub”, „Društvena mreža”, „Muškarci koji mrze žene”...), poznat je kao reditelj-zanatlija, sklon pedantnom krojenju i opšivanju filmskih trilera od kojih bi da stvori umetnost, što je često nemoguće sprovesti. Sklon je i zamršenoj naraciji i komplikacijama zbog kojih i sam najčešće prolazi kroz Tantalove muke, što povremeno zamara gledaoca. Ni u slučaju filma „Iščezla” nije od toga odustao.

Iako je reč o mehanički gotovo besprekornom trileru u kojem ima na pretek misterije, neočekivanih obrta i psihološke oštrine, povremeno se ipak gubi narativna logika. Priča o čoveku koji je možda, a možda i nije ubio svoju nestalu suprugu, pretvara se u pravi forenzičko-detektivsko-medijski lavirint, kroz koji tu i tamo provejava i ciničan pogled na nešto što se zove savremeni američki brak.

Film je atraktivno snimljen, glavnu mušku ulogu dovoljno ubedljivo tumači Ben Aflek, dok je Rozamund Pajk možda i pogrešan izbor za ovakav film.