Смрт на Калемегдану и Танталове муке

Уколико би у најкраћим цртама описали главног јунака шпијунског филма Роџера Доналдсона, онда би чак могли рећи да је он попут мешавине Џејмса Бонда и Џејсона Борна, када би ову двојицу замислили као добродржеће и још увек наочите и веште пензионере.

За овакав утисак понајмање је крив глумац Пирс Броснан у насловној и главној улози. Ово је његов сасвим солидан повратак жанру који га је прославио (био је један од филмских Џејмс Бондова). Нешто друго је овде у питању. Доналдсонов филм, настао иначе према роману „Нема шпијуна” Била Грејнџера, предвидив је и прилично неуверљив, са наративним „рупама” и лабавим крајем и са дозом старомодности која је примеренија филмовима што се врте по кабловским ТВ станицама него ли великим екранима.

Међутим, ако се ипак одлучите да „Новембарског човека” погледате у биоскопу, нећете остати потпуно разочарани. Филм није досадан, а и то је већ нешто. Уз то, Београд има једну од главних улога. Његове улице, пијаце, зграде, чак и Народна скупштина (као руска Дума) и Скупштина града (као хотел Империјал) обилато се виде у филму и веома су фотогеничне. Београд чак повремено „глуми” и Москву.

У Београду, највише у просторијама које у филму представљају подземне и надземне канцеларије америчке амбасаде, дешава се и главни заплет, али и расплет приче о међусобном обрачуну агената ЦИА чији је један од „главоња” директно и у сарадњи са Русијом учествовао у изазивању Другог чеченског рата, а сада би да смакне свог руског компањона Аркадија Федорова.

Бен Афлек у филму „Ишчезла”

Тај је на крају доживео смрт на Калемегдану. На црногорском приморју ( са погледом на Свети Стефан) које „глуми” ваљда језеро у Лозани, смртни снајперски метак стигао је и Федорова, што и не би било много важно да Аркадија Федорова не тумачи наш глумац Лазар Ристовски. Уверљиво. Улога је велика и подразумева чак и креветску сцену са прелепом Олгом Кириленко...

У „Новембарском човеку” велики посао одрадили су наши филмски радници, али и костимографкиња Бојана Никитовић и на томе им треба честитати. Уверљиве су и појаве многих наших глумаца у малим улогама у филму који ће задовољити и све овдашње поклонике теорије завере о америчком „вршљању” у нашем дворишту.

***

Још се један амерички филм сасвим солидно држи на редовном репертоару наших биоскопа. Филм „Ишчезла” Дејвида Финчера је настао према роману, али оном са потписом Џилијан Флин (уједно је и сценариста), који се пре две године нашао на листи америчких бестселера.

Финчер („Седам”, „Зодијак”, „Борилачки клуб”, „Друштвена мрежа”, „Мушкарци који мрзе жене”...), познат је као редитељ-занатлија, склон педантном кројењу и опшивању филмских трилера од којих би да створи уметност, што је често немогуће спровести. Склон је и замршеној нарацији и компликацијама због којих и сам најчешће пролази кроз Танталове муке, што повремено замара гледаоца. Ни у случају филма „Ишчезла” није од тога одустао.

Иако је реч о механички готово беспрекорном трилеру у којем има на претек мистерије, неочекиваних обрта и психолошке оштрине, повремено се ипак губи наративна логика. Прича о човеку који је можда, а можда и није убио своју несталу супругу, претвара се у прави форензичко-детективско-медијски лавиринт, кроз који ту и тамо провејава и циничан поглед на нешто што се зове савремени амерички брак.

Филм је атрактивно снимљен, главну мушку улогу довољно убедљиво тумачи Бен Афлек, док је Розамунд Пајк можда и погрешан избор за овакав филм.