Samo je ćutanje sramno

Priča o Nikoli Saku (1891–1927) i Bartolomeju Vancetiju (1888–1927) seže u doba kada su SAD bile zemlja duboko podeljena ne samo između crnih robova i belih gazda, već i animozitetom prema došljacima bele puti pristiglih sa svih meridijana. Tako se i dogodilo da dvojica Italijana, običnih radnika, budu 1920. lažno optužena za ubistvo i pokušaj pljačke dvojice čuvara u fabrici obuće u gradu Breintri u državi Masačusets.

Nesreća Saka i Vancetija je bila u tome što je u to vreme mržnja prema došljacima iz Italije u Masačusetsu i šire bila izrazita. Pored dokaza koji su govorili u prilog nevinosti dvojice optuženih, sudije su bile neumoljive. Dodatna činjenica da su Sako i Vanceti bili anarhisti koji su se borili za prava radnika, za sudije je bila motiv više – osudili su ih na smrtnu kaznu, na električnu stolicu.

Slučaj Italijana podigao je buru među intelektualcima, umetnicima, pa i pravnicima u SAD. Do 1925, slučaj je poprimio svetske razmere: održani su protesti, mnogi su zahtevali da se Sako i Vanceti oslobode optužbe. Bilo je uzalud. Kazna je izvršena 23. avgusta 1927, što je izazvalo demonstracije u Parizu, Londonu i drugim gradovima.

Američki kantautor Vudi Gatri dobio je po povratku sa služenja vojnog roka neobičnu ponudu: da za nekoliko stotina dolara napiše seriju balada o sudbini Saka i Vancetija. Gatri se prihvatio posla, između ostalog i zbog toga što je slučaj dvojice lažno optuženih Italijana predstavljao mrlju na savesti SAD. Kako je jednom istakao reč je o „najvažnijim pesmama na kojima je ikada radio”. U svoju beležnicu upisao je svaku misao koja bi na bilo koji način mogla da ilustruje osećanja osuđenih dok su čekali izvršenje smrtne kazne.

Gatri nije u potpunosti uspeo. Nije bio zadovoljan onim što je napisao tako da je većina pesama vremenom pala u zaborav.

Ono što nije pošlo za rukom Gatriju, nadoknadili su kompozitor Enio Morikone i pevačica i autorka teksta – Džoan Baez. Njihova kompozicija počinje izvodom iz soneta „Novi Kolos”, koji je 1883. napisala Ema Lazarus tokom akcije sakupljanja para za podizanje „Kipa slobode” koji krasi ulaz u Njujork. Lazarusova je preminula 1887, ali njeni soneti su kasnije otkriveni i našli su se čak i na samom kipu.

Tekst koji je napisala Baezova pokušava da oživi atmosferu i licemerje tadašnje Amerike. Upravo stoga ona naglašava poruku Nikole Saka upućenu njegovom ocu. U njoj on kao ključni momenat navodi stav da je „samo ćutanje sramno”. Upravo ono sa čime su se on i njegov prijatelj zatekli u SAD, početkom 20. veka.

„Pobune, revolucije ne traže dolare. Ono što njima treba je mašta, patnja, svetlost i ljubav. I briga za svako ljudsko biće”, govori Baezova u stihovima u ime Nikole Saka, i dodaje: „Uz mene je moja ljubav, moja nevinost, radnici i sirotinja. I zbog svega toga sam siguran i jak. I živim u nadi.”

Balada o Saku i Vancetiju nije izgubila na aktuelnosti ni danas. I to ne samo u SAD, već i širom sveta gde postoje otpori društvu koje sve više gubi dušu i predaje se vladavini poslovnih korporacija.

Balada o Saku i Vancetiju

Oče, da, ja sam zatvorenik

Ali ne osuđuj moj zločin

Zločin je ljubav prema zaboravljenima

Samo je ćutanje sramno

Reći ću ti šta nas je snašlo

Umetnost koja se provlači kroz vekove

Osvrni se na godine i pronaći ćeš

Ono što zamračuje svu našu istoriju

Protiv nas je zakon

Sa svojom neizmernom snagom i moći

Protiv nas je zakon

Policajci znaju kako da čoveka

Učine krivim ili nevinim

Protiv nas je snaga policije

Sramne laži koje su ljudi izgovorili

Uvek će biti bogato plaćene zlatom

Protiv nas je moć zlata

Protiv nas je rasna mržnja

I prosta činjenica da smo – sirotinja

Dragi oče, ja sam zatvorenik

Nemoj da se stidiš mog zločina

Zločina ljubavi i bratstva

Samo je ćutanje sramno

Uz mene je moja ljubav, moja nevinost

Radnici i sirotinja

I zbog svega toga sam siguran i jak

I živim u nadi

Pobune, revolucije ne traže dolare

Ono što njima treba je

Mašta, patnja, svetlost i ljubav

I briga za svako ljudsko biće

Nikada ne ukradi, nikada ne ubij

Ti si deo života i nade

Revolucija se prenosi sa čoveka na čoveka

Sa srca na srce

I kada gledam u zvezde osećam

Da smo mi deca života

Smrt je ništavna