Potraga za sponzorima

Nešto što se pretenciozno samoopisuje kao političko-ekonomska elita Srbije već nedelju dana sagoreva u debatama koje bi mogle da imaju sasvim prozaičan radni naslov – na kojoj ćemo strani sveta nabaviti investicije, projekte ili, ako baš moramo da budemo do kraja otvoreni, novac koji je iznenada nestao kada je Rusija saopštila da odustaje od „Južnog toka”. Hoće li nam Evropa oprostiti taj nesmotreni ruski flert, tu paradu po kiši, to ushićenje zbog Putina i poslati koju milijardu da prebrodimo neku godinu, dok ne stanemo na noge? Ili možda šansu treba tražiti u novoj kineskoj imperiji koja će naredne nedelje upravo u Beogradu održati samit sa 15 zemalja centralne i istočne Evrope? 

Ta potraga za novim potencijalnim sponzorima možda deluje detinjasto ili nekako banalno zbog čega nijedan od pripadnika elite i nikada neće pomenuti ni sponzore, ni novac, ni donacije. Zbog toga se, izgleda, ta glavna osovina novije politike, obmotava sa čitavim nizom ozbiljnih, dubokomislenih fraza o spoljnopolitičkim strategijama, evropskim integracijama ili istočnim savezništvima.

Jednom je jedan jugoslovenski lider uspeo da stekne veliki kapital kada je drugu Staljinu rekao ne, zbog čega je i svim liderima posle Tita negde ostalo usađeno da je pravilan geostrateški izbor zapravo ključ za svaku uspešnu politiku. Ali svi lideri posle njega su nekako morali da shvate da niti ima tog sveta podeljenog kao Berlin, niti ima te jedinstvene zemlje. Zato je i ostalo nejasno zašto se, posle svega, čitava srpska ili balkanska politika oslanja na jedan, geostrateški izbor, ili nekoliko spoljnopolitičkih driblinga nakon kojih će nas velike zemlje nagraditi sa značajnom količinom investicija, donacija ili sasvim neobavezujućeg keša.

I kako je moguće da baš niko od profesionalnih tragača za investicijama, kapitalom ne postavi sebi sasvim jednostavno pitanje – a zašto niste nešto pokušali sa našim, poštenim građanima, koji su u životu bili vredni ili su im roditelji bili vredni pa su uspeli da na računima, nekretninama ili slamaricama drže stanovitu količinu milijardi. Ovde ne govorimo o bogatašima od kojih je država neuspešno čuvala svoje resurse, ovde govorimo o hiljadama vrednih, poštenih ljudi koji svoje resurse, to jest novac čuvaju od države. Zato bi i ključno pitanje za svaku ozbiljnu vlast u Srbiji moralo da bude sasvim precizno i lako proverljivo – kada će i pod kojim uslovima neko ko je uspeo da zaradi deset, sto ili dvesta hiljada evra smeti da investira u neki mali, porodičan biznis, bez straha da će ga brzo, na prvom ćošku samleti neka neformalna koalicija političara, policajaca i ostalih špekulanata.