Vojno civilstvo

Krajnje mi je fascinantna institucija civilnog služenja vojnog roka, mada, moram priznati, ne i sasvim jasna. Tačnije, buni me širina famoznog argumenta – prigovor savesti, na koji se pozivaju „džins” regruti?! Naime, znam dosta njih kojima im je doskora savest bila nemi jatak, a averzija prema oružju – pleonazam, koji hrabro stadoše na branik otadžbine po javno-komunalnim preduzećima, palačinkarnicama, semenkarnicama i ostalim strateškim objektima, sve po prigovoru savesti, naravno! Gandi do Gandija...

Nije mi namera da sve „civilce” potrpam u isti koš, niti da morališem nad njihovim odlukama, već ovo pišem jer je sve to otišlo u onu krajnost, za koju naš narod ima specifičan naziv – sprdačina.

Zašto? Pa, pročitah da su odnedavno i vrtići „militarizovani” i da su jaki odredi „džins” regruta već zaposeli trpezarijice i kupatilca. Sreća pa „civilci” ne polažu zakletvu, inače bi bilo veoma čudno videti familiju kako sedi na malim stoličicama dok regruti za vaspitačicom ponavljaju ono legendarno: „Zaklinjem se čašću i životom...”

Pretpostavljam da će ove specijalne jedinice biti osposobljene za napad plastelinom i postavljanje prepreka od „lego” kockica?! Uz ostale, obučene na džogerima, sunđerima i metlama, možemo da formiramo udarnu brigadu „mister Proper”!

Nekada se iz vojske kući vraćalo sa opasačem ili amblemom sa kape za uspomenu. A danas – sa zanokticama nagriženim od deterdženta i praška...

Da me ne shvatite pogrešno, nisam ja militantna struja, niti zovem na oružje, samo mislim da ovako šta zvati vojnim rokom nije moguće ni u kom slučaju. Ako već ima bilo kakve veze s armijom, onda nek se služi u ustanovama od državnog značaja. Ako se služi bilo gde, onda ga treba zvati nekakvim društveno korisnim radom, koji je oslobađao od klasične vojne obaveze.

Mada, kada čovek malo razmisli, možda je to i neki balans: civilna vojska i vojno civilstvo. Koliko je oružja u nas, svaka mu kuća dođe kao karaula. Faktički, bezmalo svako od nas je već do punoletstva odslužio svoj vojni rok, u trpezariji, ali to je već druga priča.

Nego, evo na kraju da se raskukam i nad laganim izumiranjem onog epskog običaja zvanog ispraćaj. Što su to bile fešte...

A sada?! Pesma, suze, tulum, a on već po podne kod kuće. Nema više dugih pisama vojniku da mu prekrate vreme na straži. Pošaljete mu lepo i-mejl ili SMS... Čemu slanje paketa kad možete da mu dodate hamburger preko ograde ili da svrati na burek tokom prepodnevne pauze.

Naravno, dobro je i to što sad možete u papučama „vojniku” u posetu. U izdvojeni objekat – kafić u kraju.