Deda Mraz više ne postoji

Deda Mraz, ili Božić Bata, ili Santa Klaus, Per Noel, Ded Moroz, kako god, i kako gde – više ne postoji. I više ga ne bi trebalo pisati velikim početnim slovima, jer se pretvorio u zajedničku imenicu. Takoreći u stvar. Izgubio je dušu, izgubio je svoje jedinstveno biće i razmnožio se u neverovatnom broju primeraka, pa je počeo da liči i na one groteskne plišane Diznijeve junake, koji svuda po svetu, preko čitave godine, šetaju ulicama i plažama, reklamirajući koješta i nudeći koješta.

Deda Mraz je kloniran, uništena je njegova tajna. Proteran je sa Severnog pola i oduzete su mu kočije i irvasi. Proteran je iz stvarnosti, a zauzimao je tako malo, tek desetak dana oko Nove godine, opstavši samo u pričama, među koricama slikovnica i knjiga, koje autore projekta „Kako prodati Deda Mraza“ svejedno ne zanimaju. Što se njih tiče, u pričama, u knjigama - može da postoji. Ali, priče su sada izgubile uverljivost, te se pod hitno moraju smestiti u daleku prošlost i ponuditi deci u izmenjenoj verziji, kao bajka: Bio jednom jedan Deda Mraz, pravi Deda Mraz, i živeo je na dalekom Severu. Leteo je kočijama po celom svetu i nosio deci poklone. Posle su ga klonirali, a on se naljutio na čitav ljudski rod, ali ne i na decu, i povukao se u neku pećinu. Otad ga više niko nikada nije video.

I, evo sada miliona Deda Mrazeva, poput prednovogodišnje epidemije, eno ih na ulicama i trgovima, ispred prodavnica, restorana, po tržnim centrima, ispred menjačnica - svuda gde se može potrošiti novac. Eno ih u službi jednog novog potrošačkog društva koje je odbacilo duhovnost i prigrlilo banalnost.

Bilo je, naravno, pitanje dana kada će se marketinški divovi i magovi dosetiti i zgrabiti možda i poslednji simbol jednog humanijeg doba, kada smo verovali da postoji nešto izvan granice vidljivog, kada smo verovali da postoje tajne, slatke i nedokučive, koje inspirišu, kada smo slutili da takve tajne ne treba dirati, da ih treba poštovati i čuvati kao blago, jer su deo našeg kolektivnog nasleđa. Arhetipski vrednu sliku Deda Mraza neko je izvadio iz našeg kolektivno nesvesnog i oskrnavio je, napravivši milione jeftinih, besmislenih kopija, baš kao da reče - ma, ajte, molim vas, koje dete danas još veruje u tog bradatog starca, pored smartfona, ajpoda, ajfona, konzola, i ostalog ludila, brate! Ko još veruje da mator čovek može biti superioran, ovaj svet pripada mladima - kažu oni koji kloniraše Deda Mraza i koji njegovo odelo, proizvedeno negde na dalekom Istoku, u milione primeraka, navukoše promotorima i gurnuše ih na ulice. Da izmame novac.

Učiniše to na štetu dece koja će ostati uskraćena za jedinstveno novogodišnje uzbuđenje, ali i za sopstvenu maštu, na štetu i nas odraslih zbog jednog uništenog simbola detinjstva. Jer svi smo mi, makar nakratko, makar jednom, slatko iščekujući prvojanuarsko jutro - poverovali u čaroliju. U dobrotu koja stiže iz daleka. Sada imamo još jednu čaroliju manje, u već prilično duhovno opustošenom svetu.

Književnica iz Beograda