Pavle Minčić, glumac koji je ismejao šablon

 Beograđanin među mnogim došljacima, Pavle Minčić je u pozorište stigao mladićki drsko, uz ritam akorda Glena Milera i Džoni Mersera („Raspoloženi”, „Ponoćno sunce”, „U mirno mirno, mirno veče”) koje je tajno slušao na radio Luksemburgu. Vižljast, dečačkog lica, urbanog nastupa, upadao je u oči kao moderna glumačka pojava, različita od tadašnjeg tipa glumaca, biranih najvećma po stasu i glasu. U Narodno pozorište je došao po preporuci strogog profesora Raše Plaovića. On ga je još na studijama izdvojio i podržao kao đavolski neobičan dar. Po njegovim rečima, Minčić je bio čudna kombinacija Čarli Čaplina i Frenka Sinatre.

„Zgrabite ovog momka dok se ostala pozorišta ne ustreme na njega”, rekao je.

Pavle Minčić je zaista bio glumačko iznenađenje za jednu prilično šablonizovanu pozorišnu hijerarhiju. Sav u ritmu, maštovit, bez poze, željan igre, zanimljive pojave, na juriš je zauzeo scene, osvojio gledališta i svojim načinom razdrmao uhodani izvođački pravac. U pozorište naviklo na teške glumačke nastupe gde se gluma uporno takmičila sa životnom istinom, uveo je ironični otklon, a mirnoću u komički izraz koji nije bio obično zasmejavanje, već vešto izvedena misaona provokacija. Odmah je zapao za oko iskusnom reditelju Bojanu Stupici, ali i mladom Arsi Jovanoviću koji se upravo borio za drugačije forme, smelo postavljajući komade nove britanske i francuske dramaturgije. I u toj borbi za novi izraz, Pavle Minčić je i njemu i drugim rediteljima bio pravo glumačko uporište. Svi oni junaci Osborna, Bonda, Pintera, ili Marsoa, intelektualno naoštreni, ironični i, za to doba, ozbiljno buntovni, kao da su bili pisani u Minčićevoj intonaciji. Taj novi, moderni repertoar nije mogao naći boljeg tumača. On je drugačije krenuo i u građenje lika. Nije ga, kao što je dotada bila moda, „zastupao” ili „branio” kako se to govorilo, već ga je pretresao u celosti, raspravljao s njim, igrao ga jednostavno, bez nasilja i prenaglašavanja. Unosio je ozbiljan ton u komičke obrte i pasaže, da bi ismejao šablon. Uvodio je džez ritam u dramsku raspravu da bi izoštrio osećajnost. U kultnoj predstavi „Olovka piše srcem” koju je i režirao, nije zabavljao auditorij oponašajući dečji govor, već je tražio lirsku lepotu u nevinom naporu otkrivanja sveta.

Obrazovan, i darovit muzičar, vičan dramaturgiji i režiji, Minčić je u svojoj glumačkoj ličnosti spajao mnoge darove i sve ih koristio na pravi način. Kritika je to potvrdila, ovenčan je buketima nagrada, a publika, koju je on smatrao stubom držačem pozorišta, bila je na njegovoj strani bez uzmaka. Bez obzira na sve te salve aplauza, i zaslužene pohvale kritičara, do svog poslednjeg pozorišnog dana, baš kao, verujem i prvi put, čekao je dizanje zavese, jedva savlađujući divnu, plemenitu, skoro dečačku tremu, zabrinut za ishod svoje igre i cele predstave. Evo, otišao je u večnu predstavu, i trema je tek sad utihnula.

Jednom me u razgovoru upitao da li verujem da je Glen Miler zaista potonuo u Lamanšu posle avionske nesreće, kao što su pisali, ili se jednostavno sklonio negde u neki večni sunčani pejzaž, da živi u miru i uživa u dobroj muzici.

Smejala sam se tom pitanju. A evo, sad se ja pitam da li je Pavle Minčić zaista otišao u tu večnu predstavu, ili…