Павле Минчић, глумац који је исмејао шаблон

 Београђанин међу многим дошљацима, Павле Минчић је у позориште стигао младићки дрско, уз ритам акорда Глена Милера и Џони Мерсера („Расположени”, „Поноћно сунце”, „У мирно мирно, мирно вече”) које је тајно слушао на радио Луксембургу. Вижљаст, дечачког лица, урбаног наступа, упадао је у очи као модерна глумачка појава, различита од тадашњег типа глумаца, бираних највећма по стасу и гласу. У Народно позориште је дошао по препоруци строгог професора Раше Плаовића. Он га је још на студијама издвојио и подржао као ђаволски необичан дар. По његовим речима, Минчић је био чудна комбинација Чарли Чаплина и Френка Синатре.

„Зграбите овог момка док се остала позоришта не устреме на њега”, рекао је.

Павле Минчић је заиста био глумачко изненађење за једну прилично шаблонизовану позоришну хијерархију. Сав у ритму, маштовит, без позе, жељан игре, занимљиве појаве, на јуриш је заузео сцене, освојио гледалишта и својим начином раздрмао уходани извођачки правац. У позориште навикло на тешке глумачке наступе где се глума упорно такмичила са животном истином, увео је иронични отклон, а мирноћу у комички израз који није био обично засмејавање, већ вешто изведена мисаона провокација. Одмах је запао за око искусном редитељу Бојану Ступици, али и младом Арси Јовановићу који се управо борио за другачије форме, смело постављајући комаде нове британске и француске драматургије. И у тој борби за нови израз, Павле Минчић је и њему и другим редитељима био право глумачко упориште. Сви они јунаци Осборна, Бонда, Пинтера, или Марсоа, интелектуално наоштрени, иронични и, за то доба, озбиљно бунтовни, као да су били писани у Минчићевој интонацији. Тај нови, модерни репертоар није могао наћи бољег тумача. Он је другачије кренуо и у грађење лика. Није га, као што је дотада била мода, „заступао” или „бранио” како се то говорило, већ га је претресао у целости, расправљао с њим, играо га једноставно, без насиља и пренаглашавања. Уносио је озбиљан тон у комичке обрте и пасаже, да би исмејао шаблон. Уводио је џез ритам у драмску расправу да би изоштрио осећајност. У култној представи „Оловка пише срцем” коју је и режирао, није забављао аудиториј опонашајући дечји говор, већ је тражио лирску лепоту у невином напору откривања света.

Образован, и даровит музичар, вичан драматургији и режији, Минчић је у својој глумачкој личности спајао многе дарове и све их користио на прави начин. Критика је то потврдила, овенчан је букетима награда, а публика, коју је он сматрао стубом држачем позоришта, била је на његовој страни без узмака. Без обзира на све те салве аплауза, и заслужене похвале критичара, до свог последњег позоришног дана, баш као, верујем и први пут, чекао је дизање завесе, једва савлађујући дивну, племениту, скоро дечачку трему, забринут за исход своје игре и целе представе. Ево, отишао је у вечну представу, и трема је тек сад утихнула.

Једном ме у разговору упитао да ли верујем да је Глен Милер заиста потонуо у Ламаншу после авионске несреће, као што су писали, или се једноставно склонио негде у неки вечни сунчани пејзаж, да живи у миру и ужива у доброј музици.

Смејала сам се том питању. А ево, сад се ја питам да ли је Павле Минчић заиста отишао у ту вечну представу, или…