Kompjuterske igre plakanja

 Ukoliko filmski naslov „Igra kodova” Mortena Tildama uočite na repertoaru nekog od vama najbližih bioskopa, nemojte ga propustiti. Reč je o impresivnom i dinamičnom, istorijsko-biografskom trileru u kojem se, u zavidnoj meri, rasvetljava lik genijalnog britanskog matematičara, logičara, kriptoanalitičara i pionira kompjuterske nauke – Alana Turinga. On je jedan od najzaslužnijih za razbijanje nacističkog šifrantskog sistema „Enigma”, što je znatno pomoglo preusmerenju tokova Drugog svetskog rata.

Tema je, dakle, dovoljno intrigantna, ovo je i film koji je nedavno osvojio čak osam nominacija za Oskara, a i glavnu ulogu tumači Benedikt Kamberbač, koji se proslavio kao moderni Šerlok Holms u popularnom televizijskom serijalu.

Tildamov film, u originalu „Imitejšen gejm” te ga otuda ponegde možete pronaći i pod naslovom „Igra oponašanja”, nastao je prema scenariju Grejema Mura. Scenarista je detaljan i u karakterizaciji samih likova, ali i u vođenju kroz komplikovane matematičke lavirinte i eksperimente s kojima su Turing i društvo razbili šifru, on sam razvio je i teorijski model računara, napravivši i njegovu prvu, glomaznu verziju.

Imajući pred sobom veoma složen scenaristički materijal, Morten Tildman je pronašao prava i adekvatna rediteljska rešenja s kojima je prosečnom bioskopskom gledaocu – matematičkom laiku, približio i visoku matematiku i nekonvencionalnog, čak neuobičajenog filmskog junaka (autentična ličnost, zatvorena, arogantna osoba, homoseksualac u vremenu i društvu koje to i zakonom kažnjava). Ali, i zavodljivu i prilično uspelu igru tri različita vremensko-narativna toka, iz kojih se sagledavaju i javni i privatni identitet naučnika koji je izvršio samoubistvo 1954. godine, njegovi unutrašnji demoni i demoni vremena u kojem je živeo.

Uz snažnu psihološku dimenziju u portretisanju i glavnog, ali i sporednih likova, film „Igra kodova” ima i privlačnu avanturističku fakturu, izvrsno je snimljen (Oskar Faura), glumački snažno podržan (uz Kamberbača, Kiru Najtli i Čarlsa Densa tu je i plejada mladih predstavnika nenadmašne britanske glumačke škole) i muzički „obojen” na adekvatan način. Kompozitor je maestralni Aleksandar Despla...

***  

I dok „Igra kodova” zavodi rediteljskim pripovedačkim veštinama, film „Haker” („Blekhet”) slavnog američkog reditelja Majkla Mana, koji inače važi za jednog od najboljih filmskih pripovedača, upravo je na ovom planu podbacuje.

Priča o saradnji najviših mogućih američkih službi sa kolegama iz kineske vojske u zajedničkoj borbi protiv globalnog sajber-kriminala, toliko je veštački, plitko i bledo „nakalemljena”, da joj se ne veruje ni na jednu reč.

Dogodi se to tako kada se neki od američkih velikana filmskog zanata zainteresuje za takozvanu politički vruću temu (moguća saradnja dve sile – SAD i Kine), a onda mu promakne da pred sobom ima ono što se zove plitak i laički sročen scenario. Njegove se ozbiljne mane ne mogu nadomestiti ni rediteljskim naporima da se u dramaturšku zbrku uvede kakav takav red i da se bar na vizuelnom planu ponude povremena savršenstva.

Dramaturški, film „Haker” je veoma trapav sajber-triler. Beživotna avantura. Glumački, iznenađujuće neubedljiv. A nije da nije bilo potencijala.

„Igra kodova” govori o pionirima kompjuterske nauke, „Haker” o neslućenim mogućnostima njene zloupotrebe (samo pola veka kasnije). Ovo bi čak bilo zanimljivo, da „Haker” nije tako gromoglasan filmski promašaj.