Компјутерске игре плакања

 Уколико филмски наслов „Игра кодова” Мортена Тилдама уочите на репертоару неког од вама најближих биоскопа, немојте га пропустити. Реч је о импресивном и динамичном, историјско-биографском трилеру у којем се, у завидној мери, расветљава лик генијалног британског математичара, логичара, криптоаналитичара и пионира компјутерске науке – Алана Туринга. Он је један од најзаслужнијих за разбијање нацистичког шифрантског система „Енигма”, што је знатно помогло преусмерењу токова Другог светског рата.

Тема је, дакле, довољно интригантна, ово је и филм који је недавно освојио чак осам номинација за Оскара, а и главну улогу тумачи Бенедикт Камбербач, који се прославио као модерни Шерлок Холмс у популарном телевизијском серијалу.

Тилдамов филм, у оригиналу „Имитејшен гејм” те га отуда понегде можете пронаћи и под насловом „Игра опонашања”, настао је према сценарију Грејема Мура. Сценариста је детаљан и у карактеризацији самих ликова, али и у вођењу кроз компликоване математичке лавиринте и експерименте с којима су Туринг и друштво разбили шифру, он сам развио је и теоријски модел рачунара, направивши и његову прву, гломазну верзију.

Имајући пред собом веома сложен сценаристички материјал, Мортен Тилдман је пронашао права и адекватна редитељска решења с којима је просечном биоскопском гледаоцу – математичком лаику, приближио и високу математику и неконвенционалног, чак неуобичајеног филмског јунака (аутентична личност, затворена, арогантна особа, хомосексуалац у времену и друштву које то и законом кажњава). Али, и заводљиву и прилично успелу игру три различита временско-наративна тока, из којих се сагледавају и јавни и приватни идентитет научника који је извршио самоубиство 1954. године, његови унутрашњи демони и демони времена у којем је живео.

Уз снажну психолошку димензију у портретисању и главног, али и споредних ликова, филм „Игра кодова” има и привлачну авантуристичку фактуру, изврсно је снимљен (Оскар Фаура), глумачки снажно подржан (уз Камбербача, Киру Најтли и Чарлса Денса ту је и плејада младих представника ненадмашне британске глумачке школе) и музички „обојен” на адекватан начин. Композитор је маестрални Александар Деспла...

***  

И док „Игра кодова” заводи редитељским приповедачким вештинама, филм „Хакер” („Блекхет”) славног америчког редитеља Мајкла Мана, који иначе важи за једног од најбољих филмских приповедача, управо је на овом плану подбацује.

Прича о сарадњи највиших могућих америчких служби са колегама из кинеске војске у заједничкој борби против глобалног сајбер-криминала, толико је вештачки, плитко и бледо „накалемљена”, да јој се не верује ни на једну реч.

Догоди се то тако када се неки од америчких великана филмског заната заинтересује за такозвану политички врућу тему (могућа сарадња две силе – САД и Кине), а онда му промакне да пред собом има оно што се зове плитак и лаички срочен сценарио. Његове се озбиљне мане не могу надоместити ни редитељским напорима да се у драматуршку збрку уведе какав такав ред и да се бар на визуелном плану понуде повремена савршенства.

Драматуршки, филм „Хакер” је веома трапав сајбер-трилер. Беживотна авантура. Глумачки, изненађујуће неубедљив. А није да није било потенцијала.

„Игра кодова” говори о пионирима компјутерске науке, „Хакер” о неслућеним могућностима њене злоупотребе (само пола века касније). Ово би чак било занимљиво, да „Хакер” није тако громогласан филмски промашај.