Gde smo mi u ovoj priči

U proteklih nekoliko dana publika u Srbiji bila je u prilici da prisustvuje dvema nesvakidašnjim filmskim premijerama. U trenutku dok je na međunarodnom festivalu u Roterdamu (prevashodno namenjen promociji filmskih debitanata), održavala svetska premijera dugometražnog, holandsko-srpsko-belgijskog igranog filma „Nebo iznad nas” Marinusa Gruthofa, zahvaljujući inovativnom festivalskom programu „IFFR Lajv” simultano je tekla projekcija i u Beogradu.

Samo tri dana kasnije, srpsko-kanadski dokumentaristički „hitmejker” Boris Malagurski, sa dve rasprodate projekcije u bioskopu „Akademija 28”, održao je beogradsku premijeru svog novog provokativnog dokumentarca „Težina lanaca 2”.

Iako je za svako poštovanje časna i plemenita namera holanskog scenariste i reditelja Martinusa Gruthofa (filmski snimatelja po obrazovanju) da nepristrasno ispriča priču o Nato agresiji 1999. i bombardovanju zgrade RTS-a, njegovo „Nebo iznad nas” neće biti uvršteno u grupu nezaboravnih filmova.

Iako vizuelno izdašan (fotografija Ruben Impens) i sasvim solidnog sveukupnog dizajna ovaj film stanja, nepodržan i neophodnom količinom događanja, već posle 40-tak minuta zapada u ozbiljnu monotoniju.

Osnovni razlog za to, osim u onom suštinskom nepoznavanju „materije” i stvari iznutra, može se pronaći u manjkavosti samog Gruthofovog scenarija. Evidentno je da su tri noseća lika (predstavnici tri različite generacije Beograđana) površno razvijena i da je pozadina, u kojoj filmski junaci uprkos bombama i opasnosti uporno nastavljaju sa svojim životnim rutinama, nedovoljno čvrsta i nedovoljno jasna. 

Šteta. Sama ideja bila je potentna. U njenoj razradi, pa i realizaciji, Martinus Gruthof je sam sebe negde usput sapleo istrajavajući na tome da ovo po svaku cenu mora biti „politički korektan” film.

Otuda u filmu o Nato bombardovanju nema ni Nato aviona ni Nato bombi. I otuda na ekranu nema nikakve slike u trenutku kada se u filmu događa ključni događaj – bombardovanje  zgrade Radio Televizije Srbije u Abardarevoj i stravična pogibija šesnaestoro zaposlenih. 

Samo da je na nekoliko mesta ukomponovao koji sekund arhivskog materijala, Martinus Gruthof bi imao daleko životniji i sasvim dobar film. Ovako, uprkos moćnoj podršci naših glumaca (izvrsni i ne svojom greškom nedorečeni: Nada Šargin, Boris Isaković, Miloš Timotijević, Nikola Rakočević...) i srpskog koproducenta (Miroslav Miša Mogorović), kao celina „Nebo iznad nas” samo je ostavio utisak jednog velikog, jednoipočasovnog filmskog uvoda.

                                                                                             ***

Za takozvanu političku korektnost ne mari Boris Malagurski, mladi srpsko–kanadski filmski autor (scenarista, reditelj, producent i montažer) i vrsni dokumentarista. Taj, bez pardona ili kakve autorske zadrške, „šamara” i levo i desno.

Naravno da to ne čini tek onako, već snagom argumenata i činjenica koji izviru iz dobro napisane i postavljene scenarističke građe (posledica temeljnog istraživačkog rada), uz pomoć adekvatno izabranih sagovornika od autoriteta i izražene veštine dokumentarističke interpretacije stvarnosti.

Jelena Milić u dokumentarnom filmu „Težina lanaca 2”

Pošto se u prethodnom hit filmu „Težina lanaca” bavio temom razbijanja Jugoslavije po scenariju Zapada, u svom novom dugometražnom dokumentarcu „Težina lanaca 2”, Malagurski se „obrušava” na još jednu, ništa manje važnu i ništa manje provokativnu temu.

Sada sveobuhvatno analizira koji su to strani i domaći akteri bili ključni za ekonomsku destrukciju naše zemlje, bavi se „uvozom” neoliberalizma na prostorima Balkana  posle raspada Jugoslavije i uticajem neoliberalističkih reformi na politiku, ekonomiju, vojsku, kulturu, obrazovanje i naravno – medije.

To čini kroz serijal priča o opljačkanim i rasprodatim preduzećima (od subotičkog „Severa” do vranjske „Koštane”...), o korumpiranim političarima, destruktivnim stranim investitorima, raznovrsnim ekonomsko-vojnim savezima i fiktivnim tribunalima. 

Sa jasnim stavom dekonstruiše moderne mitove o obećanom boljem životu, primerima sa makro-plana (od ekonomskih škola Hajaka, Misesa, Miltona Fridmana, preko iskustava Čilea, Argentine i ostatka Latinske Amerike, Rusije, Velike Britanije, Reganove Amerike, arapskih zemalja, Grčke, Španije...) potkrepljuje sled događaja na mikro-planu (bivše jugoslovenske republike i Srbija) i sučeljavajući izjave filmskih aktera stiže do jasne poente filma – otpor neoliberalizmu više nije stvar ideologije već zdravog razuma.

Nije neophodno da se sa Malagurskim ideološki složite da biste uočili kako je on nesporno napravio punokrvan i za naše kinematografske uslove nenadmašan dokumentarni film. Uzbudljiv i dinamičan.

Brzopotezno rediteljski osmišljen, sa čak više od 3.100 montažnih rezova (uz Malagurskog montažu potpisuje i Milan Lakić iz Johanezburga), sa duhovitim pasažima i „odmorima”, obiljem arhivskog televizijskog i dokumentarističkog materijala, inserata iz igranih filmova i upotrebe animacije...

Sa stanovišta sadržaja, ali i forme, ovo je kompleksan film. Da je nešto sažetiji bio bi još bolji. Činjenica je da će zbog otvaranja prevelikog broja poglavlja i podtema i neprestanu vokalnu naraciju na engleskom jeziku, što onda podrazumeva i naporno praćenje titlova na srpskom, „Težina lanaca 2”  za mnoge biti prezahtevan. Ali, ne i nezanimljiv. 

Ko može da odoli da ne vidi i ne čuje šta na temu „izvoza” i uvoza” za široke mase pogubnog neoliberalizma, kazuju akteri poput: Čomskog, Olivera Stouna, Karle del Ponte, Majkla Parentija, Domagoja Margetića, Igora Mandića, Miroslava Lazanskog... Ili, da odoli da ne sazna koliko novca, od koga sve i sa kojim ciljem, dobijaju naše nevladine organizacije.