Где смо ми у овој причи

У протеклих неколико дана публика у Србији била је у прилици да присуствује двема несвакидашњим филмским премијерама. У тренутку док је на међународном фестивалу у Ротердаму (превасходно намењен промоцији филмских дебитаната), одржавала светска премијера дугометражног, холандско-српско-белгијског играног филма „Небо изнад нас” Маринуса Грутхофа, захваљујући иновативном фестивалском програму „ИФФР Лајв” симултано је текла пројекција и у Београду.

Само три дана касније, српско-канадски документаристички „хитмејкер” Борис Малагурски, са две распродате пројекције у биоскопу „Академија 28”, одржао је београдску премијеру свог новог провокативног документарца „Тежина ланаца 2”.

Иако је за свако поштовање часна и племенита намера холанског сценаристе и редитеља Мартинуса Грутхофа (филмски сниматеља по образовању) да непристрасно исприча причу о Нато агресији 1999. и бомбардовању зграде РТС-а, његово „Небо изнад нас” неће бити уврштено у групу незаборавних филмова.

Иако визуелно издашан (фотографија Рубен Импенс) и сасвим солидног свеукупног дизајна овај филм стања, неподржан и неопходном количином догађања, већ после 40-так минута запада у озбиљну монотонију.

Основни разлог за то, осим у оном суштинском непознавању „материје” и ствари изнутра, може се пронаћи у мањкавости самог Грутхофовог сценарија. Евидентно је да су три носећа лика (представници три различите генерације Београђана) површно развијена и да је позадина, у којој филмски јунаци упркос бомбама и опасности упорно настављају са својим животним рутинама, недовољно чврста и недовољно јасна. 

Штета. Сама идеја била је потентна. У њеној разради, па и реализацији, Мартинус Грутхоф је сам себе негде успут саплео истрајавајући на томе да ово по сваку цену мора бити „политички коректан” филм.

Отуда у филму о Нато бомбардовању нема ни Нато авиона ни Нато бомби. И отуда на екрану нема никакве слике у тренутку када се у филму догађа кључни догађај – бомбардовање  зграде Радио Телевизије Србије у Абардаревој и стравична погибија шеснаесторо запослених. 

Само да је на неколико места укомпоновао који секунд архивског материјала, Мартинус Грутхоф би имао далеко животнији и сасвим добар филм. Овако, упркос моћној подршци наших глумаца (изврсни и не својом грешком недоречени: Нада Шаргин, Борис Исаковић, Милош Тимотијевић, Никола Ракочевић...) и српског копродуцента (Мирослав Миша Могоровић), као целина „Небо изнад нас” само је оставио утисак једног великог, једноипочасовног филмског увода.

                                                                                             ***

За такозвану политичку коректност не мари Борис Малагурски, млади српско–канадски филмски аутор (сценариста, редитељ, продуцент и монтажер) и врсни документариста. Тај, без пардона или какве ауторске задршке, „шамара” и лево и десно.

Наравно да то не чини тек онако, већ снагом аргумената и чињеница који извиру из добро написане и постављене сценаристичке грађе (последица темељног истраживачког рада), уз помоћ адекватно изабраних саговорника од ауторитета и изражене вештине документаристичке интерпретације стварности.

Јелена Милић у документарном филму „Тежина ланаца 2”

Пошто се у претходном хит филму „Тежина ланаца” бавио темом разбијања Југославије по сценарију Запада, у свом новом дугометражном документарцу „Тежина ланаца 2”, Малагурски се „обрушава” на још једну, ништа мање важну и ништа мање провокативну тему.

Сада свеобухватно анализира који су то страни и домаћи актери били кључни за економску деструкцију наше земље, бави се „увозом” неолиберализма на просторима Балкана  после распада Југославије и утицајем неолибералистичких реформи на политику, економију, војску, културу, образовање и наравно – медије.

То чини кроз серијал прича о опљачканим и распродатим предузећима (од суботичког „Севера” до врањске „Коштане”...), о корумпираним политичарима, деструктивним страним инвеститорима, разноврсним економско-војним савезима и фиктивним трибуналима. 

Са јасним ставом деконструише модерне митове о обећаном бољем животу, примерима са макро-плана (од економских школа Хајака, Мисеса, Милтона Фридмана, преко искустава Чилеа, Аргентине и остатка Латинске Америке, Русије, Велике Британије, Реганове Америке, арапских земаља, Грчке, Шпаније...) поткрепљује след догађаја на микро-плану (бивше југословенске републике и Србија) и сучељавајући изјаве филмских актера стиже до јасне поенте филма – отпор неолиберализму више није ствар идеологије већ здравог разума.

Није неопходно да се са Малагурским идеолошки сложите да бисте уочили како је он неспорно направио пунокрван и за наше кинематографске услове ненадмашан документарни филм. Узбудљив и динамичан.

Брзопотезно редитељски осмишљен, са чак више од 3.100 монтажних резова (уз Малагурског монтажу потписује и Милан Лакић из Јоханезбурга), са духовитим пасажима и „одморима”, обиљем архивског телевизијског и документаристичког материјала, инсерата из играних филмова и употребе анимације...

Са становишта садржаја, али и форме, ово је комплексан филм. Да је нешто сажетији био би још бољи. Чињеница је да ће због отварања превеликог броја поглавља и подтема и непрестану вокалну нарацију на енглеском језику, што онда подразумева и напорно праћење титлова на српском, „Тежина ланаца 2”  за многе бити презахтеван. Али, не и незанимљив. 

Ко може да одоли да не види и не чује шта на тему „извоза” и увоза” за широке масе погубног неолиберализма, казују актери попут: Чомског, Оливера Стоуна, Карле дел Понте, Мајкла Парентија, Домагоја Маргетића, Игора Мандића, Мирослава Лазанског... Или, да одоли да не сазна колико новца, од кога све и са којим циљем, добијају наше невладине организације.