Rusija ima najjaču armiju u Evropi

Kvartet moćnih Evropljana: Ratovanje u Ukrajini nametnulo je, između ostalog, i pitanje ko zapravo ima najjaču armiju u Evropi. Američki vojni stručnjak  Dejv Majmudar napravio je ozbiljnu studiju u potrazi za odgovorom. Rezultat njegovog istraživanja: Rusija ima najmoćniju armiju na starom kontinentu.

Američki stručnjak ovome dodaje da se među evropskim državama, po vojnoj snazi, izdvaja kvartet najjačih, u kojem su, pored Rusije, mesto „osvojili” Francuska, Velika Britanija i Nemačka. Pomenuta trojka, međutim, značajno zaostaje za ruskom vojnom silom.

Zašto je Rusija vojnički najsnažnija u Evropi? Zbog najmanje dva razloga: svog nuklearnog naoružanja ali i činjenice da je u stanju da sama proizvodi svoje oružje.

Krajem prošle godine komandant ruskih raketnih trupa Sergej Karakajev delimično je objasnio o kakvoj je sili zapravo reč.

„Strateške raketne trupe Rusije imaju svakog dana u operativnom stanju oko 400 balističkih raketa naoružanih nuklearnim glavama”, izjavio je ruski general.

A kada je reč o ruskoj vojnoj industriji nepotrebno je trošiti reči. Rusi proizvode sve za svoju armiju: od „kalašnjikova” do najmodernijih interkontinentalnih raketa...

Daleko iza Rusije su tri, kako zaključuje američki studija, „prilično jake armije” a prvu među njima je Francuska.

Ova država takođe je nuklearna sila, ima u vojnom arsenalu moderne podmornice naoružane balističkim raketama sa atomskim bojevim glavama, njena vojna industrija je veoma razvijena, armija dobro obučena i opremljena.

Na trećem mestu je Velika Britanija koja se takođe ubraja u atomske sile. Britanci, međutim, imaju slabiju vojnu industriju i značajan deo najmodernijeg naoružanja moraju da kupuju od drugih – ponajviše SAD.

U ovom kvartetu jedino Nemačka nema svoje nuklearno naoružanje – na njenoj teritoriji rakete sa atomskim glavama su u američkim vojnim bazama. Zbog štednje Nemačka je poslednjih godina vojno prilično oslabila ali, kako procenjuje američka studija, i dalje poseduje ozbiljan potencijal. Pre svega u vojnoj industriji: nemačke podmornice na klasična pogon i tenkovi „leopard 2” ubrajaju se među najbolje na svetu.

Sudeći prema podacima koje je objavila agencija Ria Novosti postojeći vojni jaz između ruske armije i evropskih suparnika biće još povećan. Rusija planira da do 2020. godine u modernizaciju svoje armije uloži oko 270 milijardi evra. Prošle godine ruski generali i admirali su mogli da zadovoljno trljaju ruke: vojska je  dobila 142 nova aviona, 135 helikoptera, četiri podmornice, 15 ratnih brodova, 15 raketnih sistema, 590 tenkova...

O ukrajinskoj neutralnosti: Kriza u Ukrajini, posebno oružani sukobi na istoku i pokušaji da se obezbedi primirje gurnuli su nekako u drugi plan razloge zbog kojih je sve počelo. A jedan od glavnih „upaljača” ukrajinske krize bilo je pitanje neutralnosti. O tom pitanju, utisak je, gotovo je nemoguće zamisliti bilo kakvo približavanje Kijeva i Moskve.  Sadašnja politička garnitura u ukrajinskoj prestonici želi po svaku cenu u NATO, Moskva se tome oštro protivi.

Ruski predsednik Vladimir Putin, na primer, traži „stopostotne garancije” da se Ukrajina neće priključiti Alijansi. Očekivanja da bi Moskva tako nešto mogla da „izboksuje” mogu da se mere samo u promilima.

O problemu ukrajinske neutralnosti najčešće  govori ruski šef diplomatije Sergej Lavrov.

„Nema sumnje da je neutralan status Ukrajine važan ne samo za stabilnost evroatlantskog prostora već je i u interesu same Ukrajine”, izjavio je krajem novembra Lavrov.

Pre nekoliko dana šef ruske diplomatije je u moskovskoj diplomatskoj akademiji ovom stavu dodao zaključak da „Ukrajina mora da ostane izvan blokova jer se tako „može izbeći podela zemlje”.

Od takvih ruskih stavova vlastima u Kijevu diže se kosa na glavi. Potpuno razumljivo: Ukrajina kao suverena država ne može da prihvati da se u Moskvi definišu njeni nacionalni interesi, pa još i da joj se preti „cepanjem” teritorije. A zahtev da država ostane trajno neutralna može da se tretira jedino kao ucena.

Uostalom Kijev se u drugoj polovini prošle godine zvanično oprostio od dotadašnje politike neutralnosti. Vlada je krajem avgusta uputila zakonski predlog da se odstupi od neutralnosti a proces usvajanja potrajao je nešto duže zbog parlamentarnih izbora održanih u oktobru.

Veoma brzo posle konstituisanja Vrhovne rade (skupštine) na dnevnom redu našao se i ovaj zakonski predlog. Krajem decembra poslanici su ubedljivom većinom: 303 „za” i osam „protiv” usvojili odluku kojom se ukida neutralnost Ukrajine. Pravno gledano put u NATO bio je time i zvanično dozvoljen.

Ukrajinski krug je i na pitanju neutralnosti zatvoren. Kriza je, slobodnije rečeno, „cementirana”. Ostaje samo nada da će oružje trajno zaćutati što će omogućiti pregovaranje. Pa koliko potraje.