Sunce piroman

Serija velikih pljuskova bi možda donela spas. Ali, to je teško čekati i dočekati. U Srbiji gore i nebo i zemlja, a posebno šume. Badava kletve protiv sunca – piromana. Šta je uopšte čovek, to nadmeno biće na vrhu evolucije u borbi protiv teške naravi prirode i opasnih stihija? Zrnce peska u pustinji!

Žega nas je iznenadila u julu, taman kao i sneg u januaru! Šta da se radi, aman, braćo Srbi? Gori Stara planina, a protiv ognja se prvo krenulo trnokopima, kantama, brentačama i ašovima. Jeste, to je vatrogasni pribor, ali za gašenje plamena u avlijama, njivama, šikarama i trščarama.

Kad je đavo potpalio četinare i stene, pa ugrozio naselja – e tad je neko razumeo da se požar širi. Čak je dunuo i jak vetar, taman kad mu vreme nije: otkud košava u paklu, to ni isti đavo ne zna! Crveni petao je nastavio da leti prema nebu. A onda su na mesto katastrofe izašli vojska i policija.

Stigao je i ministar Šutanovac. Resor – odbrana. Lepo je videti tako važno lice s ognjem u pozadini. Epski prizor! Vojni čelnik nije mogao da ponudi ništa više osim žive sile. I nekoliko helikoptera koji mogu da ponesu simbolične količine vodice. "Samo da začuri", kako reče jedan radoznali dedica, koji je posmatrao to fajtanje.

Ministar je lepo kazao: nemamo tehniku, a sad vidimo da moramo da nabavimo neke stvari. Tako se nekako izrazio, koliko se sećam njegove utešne replike na osioni divlji plamen.

Drugi ministar sile, Dragan Jočić je zapretio žandarmerijom ako se požar "otme kontroli". Kao da je isti, to jest požar uopšte pod njom i bio. 

Videlo se da Srbija nema pravi odgovor na velike katastrofe. Nema strategiju za vanredne situacije. Nema ni dobru taktiku, kad se već govori o gašenju.. Gori planina, a ne samo šuma. Posao se ne može završiti bez "vertikalnog manevra", što će reći napada kapitalnim količinama vode iz vazduha.

Pre desetak godina imali smo čuvene "kanadere", koji su bili prilično dobri u grupama od tri-četiri. A onda ih je navodno neko od glavešina prodao u bescenje komšijama koji su bili zapaljiviji od nas. I zato smo ponovo molili da nas Rusija spase, ovaj put svojim "iljušinom-76". Spasiba, braćo, mada je teško dočekati baćuške kad se gora žari pod komandom vrelog vetra.

Valja se bojati šund političkog marketinga kad se sve završi: da neki zaludni ministar ne dođe i obeća Piroćancima kako će lično zasaditi svako izgorelo drvo. Umesto da se za policiju ili vojsku nabave letilice koje mogu da posipaju vodu na oganj. Drugačije ne ide, makar takvi vazduhoplovi 11 meseci ležali badava, kamo sreće. Ako im je to skupo – onda će da gori mnogo skuplje.

Ponekad se čini da nam fale neke lekcije iz ONO i DSZ. Kao na primer čuvena smešna glupost, koja je ušla u anegdotu: "Vježba ’Ništa nas ne smije iznenaditi’ odlaže se zbog kiše!"

Ministra Šutanovca je iznenadilo što se meštani naseljeni oko epicentra vatre, ne pretržu da pomognu u gašenju.