O surogat materinstvu

Da li, kako tvrdi gđa Nevena First (12. februara), surogat materinstvo zaista ima karakter dobročinstva? Da li želja surogat majke (one koja rađa dete) za dobrim delom ujedno znači i ostvarenje samog dobrog dela? Može li nameravana majka (ili otac) imati (ne kažemo da mora) osećaj krivice, što je bila nemoćna da utiče na emotivno stanje surogat majke, njeno ponašanje u ishrani, fizičku aktivnost, higijenu, izloženost stresu, duvanu itd. – uopšte, na negativne uticaje po dete?

Neko može reći da čak i ako se desi neka psihička slabost nameravanog roditelja uzrokovana surogat materinstvom, to ne može da se poredi s činjenicom da je novo biće došlo na svet, a da drugačije ne bi ni došlo. Bio bi u pravu da govorimo iz ugla već zatečenog stanja, odnosno, već rođenog deteta. Ali govorimo iz ugla odobravanja čina surogacije pre nego što se on desio! Neko bi rekao: da, ali to je jedini način da taj nameravani roditelj dođe do potomstva, i treba preuzeti toliki rizik jer on nije pretežniji od rođenja deteta. Kao kad bolesnik mora na operaciju pri kojoj postoji određena mogućnost smrtnog ishoda, a lekar odlučuje da rizikuje i operiše, da li zbog minimalne mogućnosti smrtnog ishoda, ili zbog neophodnosti operacije da bi pacijent uopšte nastavio da živi. Ovde, međutim, već imamo pacijenta za kojeg tražimo najbolje moguće rešenje, a u slučaju odobravanja surogacije još uopšte nemamo začeto ljudsko biće pre početka procesa, da polemišemo da li je bolje da se ono rodi ili ne, već samo neostvarenu želju nameravanog roditelja za potomstvom.

U bavljenju temom surogacije ne sme dolaziti do zamene teza. Ovde nije pitanje da li je dobro da se neko dete rodi (svakako je i uvek dobro), već se ispituje da li je dobar ovaj način (surogat materinstvo) da se neko dete rodi. Stoga rođenje deteta, koje pre početka postupka surogacije ne postoji, ne može biti uslov odobravanja postupka surogacije kao načina njegovog rođenja, kao što rođenje deteta iz akta silovanja ne može biti uslov odobravanja samog akta silovanja zato što je dobro da se rodi dete. Drugo je pitanje ako je dete već začeto (na bilo koji način) da li je dobro da se ono rodi.

Surogat materinstvo nosi rizik po zdravlje i surogat majke. Nameravani roditelj se može pravno predviđenim obavezujućim ugovorom zaštititi od mogućnosti da surogat majka po rođenju ne želi predati dete naručiocu trudnoće. To, ipak, ne rešava problem, jer ne znači da surogat majka neće pretrpeti zdravstvene (pre svega psihičke) posledice ukoliko ne želi predati dete koje je rodila, iako će to zakonski morati učiniti.

Što se tiče deteta, da li iko ima pravo dovesti dete u neprirodnu situaciju da ima dve majke? Jer nije u ljudskoj prirodi da ima dve majke, genetsku i gestacijsku (danas čak i tri, pri postupku citoplazmatskog transfera). Poznata je interakcija majke i deteta koje nosi. Pored razmene materija preko placente, dolazi i do psihičkih uticaja majke na dete (ali i deteta na majku), razmene emocija, stanja. Prenatalni razvoj deteta, prema istraživanjima savremene psihologije, odraziće se u ogromnoj meri na kasniji razvoj čoveka. Za koju surogat (surogatus –naknadno izabran, zamena, obično neadekvatna, po vrednosti i valjanosti nije ravna onome što zamenjuje) majku možemo tvrditi da ima ljubavi i topline za plod koji nosi koliko bi mu pružila i „rođena” majka (to je njegovo pravo, da ne bude oštećen) ako ima svesnu nameru da dete nepovratno preda drugom? Ili, ako postoji ovakva „majčinska” ljubav surogat majke prema plodu, kako će ga onda predati drugom bez psihičkog loma po nju, ili dete, ili oboje?

Ako je pitanje materinstva u postupku surogat materinstva pravno regulisano, to ne znači da je problem rešen, ukoliko donesena regulativa nije biološki održiva.

Teolog