Azijski magnet menja EU

Četiri velike evropske ekonomije – Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija – poslale su ovih dana pojedinačne molbe Pekingu za prijem među osnivače Azijske banke za investicije u infrastrukturi (AIIB). Posle tog poteza evropskog kvarteta napisan je čitav tovar tekstova o motivima Londona, Berlina, Pariza i Rima da se priključe azijskoj finansijskoj instituciji čija osnovna pravila funkcionisanja još nisu utvrđena.

Paralelno sa obrazloženjima četvorke o očekivanim koristima od pridruživanju AIIB-u, štancovana su i oprečna reagovanja iz Vašingtona i Pekinga povodom evropskih o kojima će se tek izjašnjavati prva generacija suosnivača AIIB-a na skupu krajem meseca u Kazahstanu. U poplavi procena istupa evropskog kvarteta – jedna kao da je izostala: koliko su se London, Berlin, Pariz i Rim konsultovali sa ostatkom „briselske familije” pre nego što su Pekingu poslali svoja pojedinačna pisma?

Pitanje ni iz daleka nije retoričko.

Naime, ako je Evropska unija „ familija 28 država”, da li članice mogu prema spoljnom svetu da preduzimaju samostalne poteze, i po kojim pravilima, i u kojim slučajevima? Koliko prošle sedmice Evropska komisija je najavila da će oštro reagovati ukoliko pojedine članice EU budu ušle u pojedinačne trgovinske aranžmane sa spoljnim partnerima, npr. Rusijom. Brisel je tada imao na umu nagoveštaj Moskve da bi sa Atinom, Nikozijom i Budimpeštom mogla da razmotri labavljenje trgovinskog embarga na uvoz sirovog voća, povrća i mesa iz tih zemalja.

Grčka, Kipar i Mađarska svakako nisu u istoj evropskoj ekonomskoj ligi sa Velikom Britanijom, Nemačkom, Francuskom i Italijom. Da li je onda jačima dozvoljeno da sa strane odigraju unosne solo-prodore, dok osiromašenima ili prgavima to ne treba da padne na pamet? Odgovor nije sasvim jasan, budući da je evropski pravilnik o poslovnom postupanju prema spoljnom svetu sve donedavno ličio na kodeks jedinstvenog bloka država.

Ipak, od zapadnih sankcija Rusiji povodom ukrajinske krize – i basnoslovne štete koju tim povodom trpi  biznis pojedinih članica „briselske familije”, do najnovijeg istupa evropskog kvarteta pred AIIB-om – unutar EU očigledno je došlo do promene shvatanja cene poslovnog zajedništva. Reč je o promeni koja nema nikakve veze sa radikalnim zahtevima nove vlade u Atini. Grčki premijer Aleksis Cipras može slobodno da upozorava Evropu kako Atina neće prihvatiti nikakve „unilateralne odluke” Brisela, dok ministar finansija Janis Varufakis deli lekcije Evropskoj centralnoj banci, Evrogrupi, evropskoj  birokratiji... Težina tih grčkih „eskapada” ne muti poslovni fokus najjačih u EU.

Naime, vodeće evropske ekonomije (bez Španije, za sada), merkajući megaposlove u Aziji, stale su pred konkursnu komisiju AIIB-a.

Ko da odoli poslovnom izazovu u Aziji, gde će samo u Kini – prema podacima Svetskog ekonomskog foruma iz Davosa – stanovništvo u gradovima do 2025. godine narasti za još 292 miliona ljudi, dok će istovremeno iz sela u urbane celine stići još 404 miliona osoba?

Novi putevi, železnice, aerodromi, škole, bolnice... i druga prateća infrastruktura biće tamo više nego neophodni, a za njihovu izgradnju evropski kvartet ima više nego stručne izvođače radova koji trenutno tavore u skučenim uslovima Starog kontinenta.

Martin Šulc, predsednik Evropskog parlamenta, nakon objave namere namere Nemačke, Francuske i Italije da se pridruže aspiracijama Velike Britanije za prijem među osnivače AIIB, istakao je da bi bilo dobro ako se i druge zemlje priključe toj inicijativi. Da li se u Briselu očekuje da Grčka, Kipar ili Mađarska napišu pristupne zamolnice AIIB-u?

Potez ekonomski moćnog evropskog kvarteta – prema AIIB-u – možda je otklon od poštovanja geopolitičkih i finansijskih procena Vašingtona. Taj potez, povučen iz jezgra bogatijeg dela evropske familije, sa strane deluje kao novi oblik rastakanja „bloka” sa ove strane Atlantika.