Desankino carstvo dobrote

Desanka Maksimović, jedna od naših najvećih pesnikinja i najviše objavljivanih književnica, preminula je na današnji dan pre petnaest godina. Sredinom maja navršiće se i sto deset godina od rođenja pesnikinje. Kao i njena lirika, život Desanke Maksimović stremio je širini, otkrovenju, i traganju za izmirenjem protivrečnosti ovoga sveta.

Njeno stvaralaštvo odlikuju jednostavnost iskaza, ispovedni karakter i duboko osećanje za prirodu, pravdu, čoveka, ma ko on bio, rodno tlo i tradiciju, a njena književnost za decu prepuna je životnih značenja jer je prema svetu detinjstva negovala poseban odnos pažnje i brižnosti.

Bilo je to „carstvo dobrote” Desanke Maksimović.

Na njenim zbirkama i poemama „Krvava bajka”, „ Tražim pomilovanje”, „Nemam više vremena”, „Zeleni vitez”, „Pesnik i zavičaj” stasavale su čitave generacije, a ljubavne pesme citirane su kao mudre izreke, bile podsticaj za muziku... Još za života pesnikinji je u Brankovini podignut spomenik, i otvorena škola koja nosi njeno ime.

Rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovici, kod Valjeva. Osnovnu školu završila je u Brankovini, gimnaziju u Valjevu, a diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Grupi za uporednu književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kao stipendista francuske vlade boravila je godinu dana u Parizu. Radni vek provela je kao nastavnik i profesor, a penzionisana je kao predavač Prve ženske gimnazije u Beogradu. Bila je redovni član SANU. Pisala je za Letopis Matice srpske, Književne novine, Politiku, Borbu...

Poezija Desanke Maksimović prevođena je na svetske jezike, zastupljena je u mnogim domaćim i inostranim antologijama, između ostalih i u antologijama jugoslovenske poezije objavljenim u Londonu, Pragu, u trotomnom izboru „Poezija Evrope” objavljenom u Moskvi, a 1990. godine njene pesme našle su se u italijanskoj Antologiji najlepših ljubavnih pesama od antike do danas.

Pesnikinja je i sama bila prevodilac, a značajni su njeni prevodi sa ruskog (Dostojevskog, Čehova), francuskog, bugarskog i slovenačkog jezika.

Njen život posvećen drugima dobijao je stalnu potvrdu i zahvalnost. Bila je dobitnica niza vrhunskih domaćih i inostranih priznanja, među kojima su i Orden svetoga Save, Njegoševa nagrada, Orden zasluga za narod I reda, bugarski orden Kiril i Metodije I reda, orden časti Vrhovnog sovjeta SSSR-a, Zlatni krst kneza Lazara, Vukova, Zmajeva nagrada, diploma počasnog člana Matice srpske... Njoj u čast održavane su književne manifestacije, o njenom delu bilo je reči i u okviru Nacionalne konvencije Američke asocijacije za unapređenje slavističkih studija, u Filadelfiji, 1979. godine.

Zahvaljujući detaljnoj hronologiji života pesnikinje, koja se nalazi na sajtu Zadužbine Desanke Maksimović, a koju je pripremio novinar našeg lista u penziji i naš poznati publicista Radovan Popović, znamo da je Desanka Maksimović 1968. godine, u vreme junskih demonstracija na Beogradskom univerzitetu, posetila Filozofski fakultet. I, pre nego što je pročitala svoje pesme, zapitala je studente: „Deco, hoćete li i kroz pet, deset, pedeset godina verovati u sve ovo u šta u ovom trenutku verujete?”.

Godine 1989. pesnikinja je 28. juna prisustvovala svečanoj proslavi šest vekova od Kosovskog boja u Prištini, na Gazi Mestanu i u manastiru Gračanica. Ovom srpskom manastiru svojevremeno posvetila je potresnu pesmu:

„Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,/ kad bi se mogla na nebesa vazneti,/ ko bogorodice Mileševe i Sopoćana,/ da tuđa ruka kraj tebe travu ne plevi,/ da ti vrane ne hodaju po paperti...”

Istinska i duboka humanost Desanke Maksimović prožimala je i čitavo njeno stvaralaštvo, a ogleda se naročito u zbirci „Tražim pomilovanje”. Vodeći u njoj dijalog sa Dušanovim zakonikom, pesnikinja je zastupala sve sebre, sužnje, ljude koji jasno vide, ljude na raskršću između Zapada i Orijenta, čoveka koji se opire sili...

Čuvajući sećanje na nju, Zadužbina Desanke Maksimović tradicionalno na dan rođenja pesnikinje, dodeljuje nagradu sa njenim imenom za celokupni doprinos srpskoj poeziji.