Finci su srećni u svom minimalizmu

– Smeh je božji dar! Komedija je zdrava disciplina, od svih živih bića jedino se čovek smeje. Da ne govorim kako stručnjaci naglašavaju da je zdrav i lekovit, jer se njime branimo od svih negativnosti kojima nas u životu zatrpavaju. Ukoliko imamo neki humoristički otklon prema tome, to je zapravo spas. Nekako se sve muke i neprijatnosti kroz humor relativizuju i lakše podnose – kaže glumica Svetlana Bojković, koja je svojoj riznici nagrada upravo dodala „Zlatnog ćurana” za životno delo koji joj je uručen na nedavno završenom 44. po redu pozorišnom festivalu najboljih komediografskih ostvarenja „Dani komedije” u Jagodini.

Priznanje joj, kaže, posebno prija budući da poslednje tri godine živi u Helsinkiju, jer je njen suprug karijerni diplomata Slavko Kruljević ambasador Republike Srbije u Finskoj.

– Nagrada „Zlatni ćuran” me je osvežila i potvrdila mi da se ljudi sećaju moga rada i mojih uloga u domenu komedije – kaže Bojkovićeva koja već ima dve statuete „Ćurana”: jednu je dobila 1978. za Nušićevu „Pučinu” u režiji Dejana Mijača, drugu 1991. za tumačenje Belize u Molijerovim „Učenim ženama” u režiji Jagoša Markovića.

Svetlana Bojković koja je karijeru započela 1967. godine ima veliki broj ostvarenih uloga, i veliki broj nagrada: „Žanka Stokić”, „Branislav Nušić”, „Dobričin prsten”, Oktobarska nagrada grada Beograda i mnoge druge.

– Nikada se nisam pokajala što sam izabrala glumu za životno opredeljenje, jer mi ta profesija izuzetno prija. To je lepo istraživanje ne samo po likovima koje tumačite, nego i po sebi samom. Gluma pruža veliku mogućnost da čovek i sam sebe upozna, da spozna svoje greške. Jer glumci su umetnici koji nemaju drugi instrument osim svoga tela i psihe, ali i to se može vaspitavati, popravljati, ne samo u tehničkom smislu. Ako uzmete da jedan pijanista mora da izrazi izvesnu muzičku rečenicu, on mora da poseduje najbolju moguću tehniku kojom će se muzički izraziti. Tako je i kod glumaca samo što mi nemamo drugi instrument nego sebe same. Zato volim da kažem, da je gluma kada se čovek sa njom ozbiljno bavi, zapravo jedna duhovna disciplina koja traje čitavog život i tu nikada nema kraja. Kao što čovek dok živi treba da uči, da bude otvorenog uma i da prima nove spoznaje, jer znanju i učenju kraja nema. E, tako je i sa glumom – kaže Svetlana Bojković koja sa ljubavlju priča o svojim ulogama od Jovanke, Belize, preko Filumene Marturano, Žanke Stokić i mnogih drugih.

Danas je Svetlana Bojković, kako voli da kaže, prevashodno: konzument umetnosti. I jako joj prija što umetnost prati sa druge strane scene.

– Pozorište bez obzira na nezavidnu situaciju, ipak, opstaje. Kad god dođem u Beograd, a često dolazim, idem u pozorište sa velikom znatiželjom. Radujem se svakoj dobroj ulozi svojih kolega. To pojačava moju veru u ovaj posao. U teatar sam uvek i verovala! To je mnogo žilava i stara biljka, preko 2.000 godina. Pozorište, ipak, jeste čovekova nasušna potreba – kaže naša sagovornica uz napomenu da i pored toga što Finci imaju izuzetno bogat pozorišni repertoar zbog jezičke barijere ne ide tako često da gleda tamošnje predstave.

– Zapravo, mogu da gledam samo dela koja znam, tačnije ne mogu da gledam njihov savremeni repertoar. Finci imaju standardno dobro pozorište, ali redovno pratim njihov muzički život koji je jako bogat, naravno i likovni izraz i dizajn. Finska jako mnogo polaže na kulturu, a iz svog bogatog budžeta izdvaja čak 12 posto za spoj kulture, obrazovanja i istraživanja – kaže Bojkovićeva. Na pitanje da li postoji mogućnost za uspostavljanje kulturnog mosta između Beograda i Helsinkija odgovara:

– Jako teško je uspostaviti saradnju u smislu razmene gostovanja, jer je novac problem. Jedino što smo uspeli u saradnji sa Srpsko-finskim društvom da podržimo i svake godine organizujemo jeste mali festival srpskog filma u Helsinkiju. Boravak u Finskoj Svetlana Bojković, inače, komentariše kao mirnu fazu svog života.

– U Helsinkiju se osećate bezbedno. Finska je zemlja zelenila, jako uređena i čista. Finci su skromni i vredni ljudi, uporni da ostvare svoje zamisli. Svi sa podjednakim emocijama vole svoju zemlju, imaju svest o njenoj vrednosti i želju da je grade. Tamo nema demonstracija, ljudi se ne bune, žive taj nordijski minimalizam u svemu, od arhitekture, komunikacije, odevanja, ponašanja. To jako prija – kaže Svetlana Bojković.

B. G. Trebješanin