Aki iznad akija

Nemačka slavi upravo preminulog nobelovca Gintera Grasa. Domovina nije zamerila slavnom književniku to što se nakon pada Berlinskog zida zalagao za to da se Zapadna i Istočna Nemačka ujedine u konfederaciju umesto u unitarnu državu. „Aušvic govori čak i protiv prava na samoodređenje, koje uživaju svi ostali, jer jedan od preduslova za taj užas, osim drugih, starijih poriva, bila je snažna i ujedinjena Nemačka”, poručivao je Gras.

Srećom po današnju vodeću evropsku zemlju, Nemci se nisu složili s tim da nikada neće dovoljno ispaštati za stare grehe i da moraju večno tavoriti u „čistilištu” rascepane zemlje. Bez obzira na to što je nemački greh možda najveći, sledeći Grasovu logiku, nema nacije koja ne bi morala i dalje da snosi kaznu za neki užasan prestup iz prošlosti.

Ali ima istine u upozorenju Grasa da će ujedinjena Nemačka skoncentrisati ogromnu moć u srcu Evrope.

Angela Merkel je tako mogla da se protivi kandidaturi Žan-Kloda Junkera za mesto predsednika Evropske komisije, da bi ga potom postavila na to mesto, iako se protivio čitav blok država, među kojima je bila i Velika Britanija. Čak i kada se nemačka kancelarka predomišlja, njena je poslednja.

Otud je i Boris Tadić morao shvatiti da mu je 2009. godine bilo besmisleno što podnosi kandidaturu Srbije za ulazak u EU uprkos želji Merkelove da vlada u Beogradu sačeka da dobije signal iz Berlina. Jalove su sada i rasprave o uslovima koje Nemačka postavlja Srbiji u vezi s Kosovom kako bismo otvorili prvo pregovaračko poglavlje. Nebitno je ako ministarka za EU integracije Jadranka Joksimović za uslove ne zna, pa bi morala da se, kako je savetuje Ivica Dačić, raspita. Nije toliko važno ni zašto Dačić baš sada, sa zadrškom, poteže tu priču. Irelevantno je da li nas je na uslove tokom posete Beogradu podsetila Federika Mogerini jer su oni zvaničan zahtev EU ili zato što je iz nje progovarala Nemačka. Ako je u rečniku evropskih integracije jedan od ključnih izraza postao „aki komuniter”, što znači zbir svih propisa koje zemlja kandidat mora da usvoji na putu ka EU, reč Berlina je „aki” iznad „akija”.

Jedino što bi sada srpska javnost trebalo najzad da sazna jeste konačan spisak tih uslova, da li su oni naknadni ili, kako su tvrdili u nemačkoj ambasadi, samo „obaveze koje proizlaze iz Sporazuma o normalizaciji odnosa iz aprila 2013. godine”.

Nama, naravno, jeste važno to što bar neke od tih uslova nismo mogli ispuniti i zato što u Prištini godinu dana nije bilo vlade. Nemačkoj nije: njoj je stalo samo do „stabilizacije regiona”, a uslovi za Srbiju stoje, kao i početak pregovora. Možda Nemci smatraju da sada mi, nalik na njih, treba da normalizacijom odnosa sa Prištinom okajemo svoje grehe iz devedesetih pre nego što nam bude odobreno ujedinjenje – sa Evropom.