Diktat interesa

Srbiji se neprekidno zamera da spoljnu politiku ne zasniva na vrednostima koliko na golim interesima i kalkulacijama. Istina je da kuću pokušavamo da utemeljimo i na vatri i na vodi, pa nas naši čuveni stubovi spoljne politike – Vašington, Brisel, Moskva, Peking – više ljuljaju nego učvršćuju. Ali, ništa manje klimave nisu ni moralne vertikale koje nam propovedaju.

Da se spoljna politika velikih sila, u još većoj meri nego u slučaju malih država, rukovodi interesima, nikada nije bilo potrebno dokazivati. Ali, primeri moralne nedoslednosti najznačajnijih svetskih zemalja u poslednje vreme su se toliko namnožili da bi već i njima moralo postati neprijatno.

Običan građanin bi bez kolebanja prelomio da li stradanje 1,5 miliona Jermena u Turskoj od 1915. do 1917. godine treba nazivati genocidom. U grob gurnuti toliko ljudi u toku dve godine, pa tu nema izgovora, to mora da je bila sistematska kampanja zatiranja jednog naroda – tako bi on rezonovao. Uprkos tome, za ovih stotinu godina samo se šačica država, među kojima nije i Srbija, usudila da taj zločin okarakteriše kao genocid. Sprečava ih vaganje „olakšavajuće okolnosti” za Tursku – moći i geostrateškog značaja te zemlje.

Spoznanje toga bilo je dovoljno da na predomišljanje natera i jednog dobitnika Nobelove nagrade za mir, Baraka Obamu. On je u vreme predizborne kampanje obećavao da će priznati zločin nad Jermenima kao genocid, da bi na svoju reč zaboravio kad je postao američki predsednik i otkrio koliko mu je Turska dragocena. Istog trenutka je zaboravio i na 1,5 miliona pobijenih i na, igrom slučaja, isto toliko glasova američkih Jermena koji mu više nisu bili potrebni. Sada u Beloj kući daju svoju najtvrđu reč da nisu pod pritiskom Ankare odlučili da nastave da izbegavaju „reč na G”.

U međuvremenu, britanski princ Čarls ide na proslavu jednog veka od Galipoljske bitke, koju je Turska pomerila za dan ranije kako bi u senku bacila komemoraciju pobijenim Jermenima. U toj bici, uzgred, zemlja princa Čarlsa čak nije ni bila na istoj strani sa Turskom.

Manevrom sličnim turskom, Ukrajinci će osmog maja slaviti Dan sećanja i primirja kako bi kontrirali ruskom Danu pobede narednog dana. Češki predsednik je nameravao da ide na vojnu paradu u Moskvi, ali je odjednom odustao. Zvaničnici te države se bezmalo kunu da to nije bilo na nagovor Zapada, međutim nisu nimalo uverljivi.

Ali, hajdemo opet i o Srbiji. Znamo koga ćemo poslati na Crveni trg, samo još da se smislimo ko će od naših političara ići u Kijev dan ranije. Pre će biti da se i jedno i drugo mora, nego da Beograd ima žarku želju da na tim mestima ima predstavnika. Interesi nam diktiraju – kao i mnogo moćnijima od nas.