Devička zvona još ne zvone

Devič, Srbica – Na petom kilometru južno od Srbice, u Drenici, gde sada nijednog Srbina nema, božje dane u miru i tišini broji malo sestrinstvo manastira Devič. U obližnjem selu Ludoviđ je manastirsko imanje, koje sestre poodavno iz straha ne obrađuju. Nedavno je uklonjen kontrolni punkt na kojem su francuski vojnici iz sastava Kfora revnosno obavljali detaljnu kontrolu, pa su Francuzi sada stacionirani na pedesetak metara od manastira. I na samom ulazu u Devič su francuski kforovci s puškama na gotovs, raspoređeni oko svojih oklopnih vozila.

Pokazujemo im dozvolu i ulazimo. Sablasno zjape porušeni konaci i pomoćne zgrade. Oko nogu nam se vrzmaju ogromni vučjak i još dva psa, koja su, kako smo čuli, Francuzi doveli. Sestre nas uvode i nude hlebom, kafom i vinom. Istog dana, došao i lekar koji poodavno nije dolazio. Doktor Mario Stanković doneo je lekove i obećao da će ponovo doći. Mati Anastasija, igumanija manastira, toga dana je sa još dve sestre bila na putu.

– Polako ide obnova. Obnovili smo krov crkve Vavedenje presvete Bogorodice, napravili trpezariju i konak, a evo, sada, rade se i ovi konaci. Hladno je pa majstori ne dolaze, ali, daće bog, i to ćemo da uradimo, samo da bude mira i slobode – kazuje jedna od monahinja koja nam se nije predstavila, jer, kako rekoše, nemaju blagoslov mati Anastasije da pričaju sa gostima.

Ostarelo je devičko sestrinstvo, nastupile su i bolesti. Igumanija Anastasija je ovde došla 1968, kad joj je bilo 13 godina, a malo pre nje stigla je sestra Olimpijada, koja je 55 godina u manastiru.

– Slabo dolazi narod. Bilo ih je oko šest stotina 15. decembra, kada smo slavili manastirsku slavu Sveti Joanikije Devički. Od tada retko ko svraća, ljude je strah. Nedavno su nam otrovali tri psa, otrovan je i onaj pas Medo koji je preživeo 17. mart. Pošto smo se mi u Sokolicu sklonile, Francuzi nam ga doneli tamo. Nije se znalo da li je veća bila naša ili njegova radost. Dok je on bio, tačno smo znali da li se neko manastiru prikrada – kazuju sestre, pominjući da su njihova dva šarplaninca, ubijena u martovskom pogromu, sahranili francuski vojnici.

Nerado se sećaju sestre tog jutra 17. marta 2004. kada je horda obučenih u crno, uzvikujući nešto na albanskom jeziku i rušeći sve pred sobom, upala u konake, preteći da će sve da pokolje. Samo ih je Bog, kažu, spasao, a i Francuzi, koji su ih helikopterima evakuisali u manastir Sokolicu, nadomak Zvečana. Tada je u manastiru ostala samo monahinja Anđa koju su onemoćalu, skoro ugušenu od dima, kasno uveče pronašli vojnici. O Božiću su joj sestre davale godišnji pomen.

Prilazi nam nekoliko francuskih vojnika, uzimaju na proveru fotoaparat. Vratiše nam ga posle dva sata, kažu, nemaju primedbi. Nisu imali ništa ni protiv snimaka na kojima su njihovi soldati, koji su pristali da nam poziraju.

Poodavno se ovde ne obrađuje manastirsko imanje. Vele, Devič ima oko 30 hektara šume i 15 hektara obradive površine.

– Do samog manastira su stigli. Seku šumu i niko za to ne mari – govore sestre, dok nam pokazuju gomilu nacepanih drva, pod jednom strehom na ulazu u manastir, oko kojeg je ograda sa po dva reda bodljikave žice. Sa osmatračnice, francuski vojnik sa uperenom puškom motri na okolinu. Veruje devičko monaštvo da će ih, ako bude zla, zaštititi od zuluma Albanaca koji nisu imali samilosti prema sestrinstvu. Stalno je Devič na njihovoj meti. Svojevremeno, igumaniju Paraskevu više puta su tukli „do krvi“.

– Još nam nije vraćeno zvono iz crkve Samodreže, nigde takvog zvona nije bilo. Ni jedno nije lepše zvonilo. Bratstvo Dečana poklonilo nam je klepalo – kazuju nam u manastiru, a rekoše nam i da je tek jedan bunar u dvorištu očišćen, ostali su još zatrovani. Obnova u Deviču sporo teče. Sestre kazuju da im ne fali ništa, da imaju i brašna, i ulja, ali da su slobode žedne.