Девичка звона још не звоне

Девич, Србица – На петом километру јужно од Србице, у Дреници, где сада ниједног Србина нема, божје дане у миру и тишини броји мало сестринство манастира Девич. У оближњем селу Лудовиђ је манастирско имање, које сестре поодавно из страха не обрађују. Недавно је уклоњен контролни пункт на којем су француски војници из састава Кфора ревносно обављали детаљну контролу, па су Французи сада стационирани на педесетак метара од манастира. И на самом улазу у Девич су француски кфоровци с пушкама на готовс, распоређени око својих оклопних возила.

Показујемо им дозволу и улазимо. Сабласно зјапе порушени конаци и помоћне зграде. Око ногу нам се врзмају огромни вучјак и још два пса, која су, како смо чули, Французи довели. Сестре нас уводе и нуде хлебом, кафом и вином. Истог дана, дошао и лекар који поодавно није долазио. Доктор Марио Станковић донео је лекове и обећао да ће поново доћи. Мати Анастасија, игуманија манастира, тога дана је са још две сестре била на путу.

– Полако иде обнова. Обновили смо кров цркве Ваведење пресвете Богородице, направили трпезарију и конак, а ево, сада, раде се и ови конаци. Хладно је па мајстори не долазе, али, даће бог, и то ћемо да урадимо, само да буде мира и слободе – казује једна од монахиња која нам се није представила, јер, како рекоше, немају благослов мати Анастасије да причају са гостима.

Остарело је девичко сестринство, наступиле су и болести. Игуманија Анастасија је овде дошла 1968, кад јој је било 13 година, а мало пре ње стигла је сестра Олимпијада, која је 55 година у манастиру.

– Слабо долази народ. Било их је око шест стотина 15. децембра, када смо славили манастирску славу Свети Јоаникије Девички. Од тада ретко ко свраћа, људе је страх. Недавно су нам отровали три пса, отрован је и онај пас Медо који је преживео 17. март. Пошто смо се ми у Соколицу склониле, Французи нам га донели тамо. Није се знало да ли је већа била наша или његова радост. Док је он био, тачно смо знали да ли се неко манастиру прикрада – казују сестре, помињући да су њихова два шарпланинца, убијена у мартовском погрому, сахранили француски војници.

Нерадо се сећају сестре тог јутра 17. марта 2004. када је хорда обучених у црно, узвикујући нешто на албанском језику и рушећи све пред собом, упала у конаке, претећи да ће све да покоље. Само их је Бог, кажу, спасао, а и Французи, који су их хеликоптерима евакуисали у манастир Соколицу, надомак Звечана. Тада је у манастиру остала само монахиња Анђа коју су онемоћалу, скоро угушену од дима, касно увече пронашли војници. О Божићу су јој сестре давале годишњи помен.

Прилази нам неколико француских војника, узимају на проверу фотоапарат. Вратише нам га после два сата, кажу, немају примедби. Нису имали ништа ни против снимака на којима су њихови солдати, који су пристали да нам позирају.

Поодавно се овде не обрађује манастирско имање. Веле, Девич има око 30 хектара шуме и 15 хектара обрадиве површине.

– До самог манастира су стигли. Секу шуму и нико за то не мари – говоре сестре, док нам показују гомилу нацепаних дрва, под једном стрехом на улазу у манастир, око којег је ограда са по два реда бодљикаве жице. Са осматрачнице, француски војник са упереном пушком мотри на околину. Верује девичко монаштво да ће их, ако буде зла, заштитити од зулума Албанаца који нису имали самилости према сестринству. Стално је Девич на њиховој мети. Својевремено, игуманију Параскеву више пута су тукли „до крви“.

– Још нам није враћено звоно из цркве Самодреже, нигде таквог звона није било. Ни једно није лепше звонило. Братство Дечана поклонило нам је клепало – казују нам у манастиру, а рекоше нам и да је тек један бунар у дворишту очишћен, остали су још затровани. Обнова у Девичу споро тече. Сестре казују да им не фали ништа, да имају и брашна, и уља, али да су слободе жедне.