Skupa lagodnost

Priča prva.

Komesar Evropske unije za konkurenciju Neli Kros pre nekoliko meseci opasno se narogušila na tamošnje banke što "nepotrebno visokim bankarskim troškovima i provizijama kreditnih kartica" bezmalo, kako reče bez pardona, "pljačkaju" svoje klijente. Te reči, ne baš birane za uglađeni bankarski svet, Krosova je izgovorila posle opsežne istrage poslovanja banaka sa stanovništvom. Stroga komesarka je dodala da će biti i veoma oštrih kazni gde god se dokaže "da su kompanije kršile zakon protiv monopola".

Priča druga.

U Srbiji je poslednjih godina došlo do prave eksplozije kartičarstva. Emitovano ih je na milione. Nema banke koja osim domaće nije ponudila jednu ili više internacionalnih kartica. Neke i na časnu reč. Besplatno. Bar tako u reklamama stoji. Koliko to "besplatno" odista košta, tek treba videti. Ali, o tom – potom.

Namamljeni vešto smišljenim reklamama, poput one dosad neprevaziđene "malo plastično plaća fantastično", ali i standardom koji dosta kaska za potrebama svakodnevice, sve veći broj naših građana zapada u veoma ozbiljne teškoće u izmirivanju dospelih računa po osnovu kartica. Ali, to je samo jedna dimenzija tog problema.

Drugi, veoma ozbiljan, kojim se kod nas, za sada, još niko ne bavi, u kontrolnom smislu, jesu cene svih usluga za tu lagodnu kupovinu i plaćanja plastičnim novcem. Sve je, uglavnom, prepušteno tržištu i njegovoj nevidljivoj regulatornoj ruci, a građanima je dopušteno da biraju banke sa najpovoljnijim uslugama i da, razume se, plaćaju troškove koje im one obračunaju. Da li bi te i slične usluge mogle da budu jeftinije? Verovatno, ali – zašto bi?

Kao u slučaju kamata na kredite, naše banke se drže jedne drugih.  Niko ne iskače iz visoke i komotne kamatne marže. Promil gore ili dole, ali uglavnom većih odstupanja nema. Zbog toga nikome ozbiljnom ne pada na pamet, pogotovo bez čvrstih dokaza, da ih optuži za monopolizovanje tržišta, ali da sadašnje prilike u sektoru bankarskih usluga, pogotovo u poslovima sa građanima, "mirišu" na kartelizaciju, odavno nema nikakve sumnje. Ali, pošto je i takvu vrstu dogovora na štetu drugog teško dokazati – sve ostaje po starom.

Priča treća.

Evropskoj uniji, sa bezmalo 400 miliona stanovnika u 27 država u kojima rade hiljade banaka, nije teško da se pozabavi pitanjima slobodne konkurencije i fer tržišne utakmice u kojoj njeni građani neće biti opelješeni samo zato što koriste lagodnosti savremenog potrošačkog društva – karticu. Čak i na sam nagoveštaj nečega takvog vlasti EU reaguju. Bar opomenom.