April u Beogradu (na vodi)

 Prošao je 1. april, Dan radnog naroda, a pred nama je 1. maj, Dan žrtava tranzicije. Objektivni ekonomski pokazatelji, u liku kancelara, kažu da živimo sve bolje. To što živimo sve lošije subjektivni je osećaj, koji moramo što pre da menjamo. Kako!? Pa, menjajući svest, što nam je isti preporučio očinski. Sa novom svešću, ćutaćemo, jer su nam usta puna vode iz Beograda na vodi. Vode koju su nam osmislili naši pustinjski prijatelji. Ugovor je onomad potpisan, pa smo tako zaradili trećinu od 100 odsto naše obale. Ta voda može da bude i spasonosna, jer već dugo dišemo na škrge.

Ne znam šta hoće onaj ombudsman!? U sve se meša, što mu je zamerio i kancelar, koji ima licencu za tu vrstu političkog margarina. „Ali, neću da ga smenjujem”, rekao je odlučno, kao što je rekao i za vladin, mislim, Tomin avion: „Ne dam pare i tačka!” I dobro je, jer ti vladini avioni uz kerozin troše i mnogo kafe.

Pojedini tabloidi i televizije, a posebno pojedina televizija, rade sve da sruše kancelara. Toliko ga forsiraju, da se narodu smučilo od te medveđe usluge njemu. Sultan Sulejman ne stigne ni kahvu da popije pred ulazak u harem, da mu se u istom terminu ne ispreči kancelar sa kakvom aktuelnošću. Pa, nije samo Sulejman veličanstven. Ako kancelar ne gleda Sulejmana, to jest sebe na televiziji, morao bi neki savetnik da ga upozori na ta preterivanja. Osim, ako mu savetnici nisu kao oni Tomini, što padaju na kljun po nekoliko kilometara.

U aprilu se dešavalo i nasilje u kući. Mislim na parlament, tu kuću demokratije. Ovi na vlasti toliko gaze opoziciju, kao da će sutra izbori. Većina je, čini se, u permanentnoj izbornoj kampanji, dok opozicija povremeno daje znake života, ako je to uopšte život, mislim politički. Kao da šutirate pudlicu, nekadašnjeg vučjaka, koja samo povremeno zacvili na nekom mitingu.

I u aprilu smo nastavili da guramo uz evropsku strminu onaj sizifovski kamen, dok polovina Srbije baca nostalgičan pogled ka širokoj i ravnoj ruskoj stepi.

Osim što živimo loše i što se još uvek nećkamo između EU i Rusije, ostalo je sve u redu. I dalje navijači ruše stadione i prebijaju policajce, jer imaju logistiku po klubovima, a možda i u policiji i pravosuđu. Svi, bre, znaju ko su vođe navijača, ali ih niko ne dira. Onaj Bogdanov samo što ne sedi u počasnoj loži. Možda ih čuvamo ako nas napadne neka strana sila, jer na vojsku možemo da računamo samo ako su poplave.