Srpska stolica

U javnosti se sve češće ponavlja tvrdnja da Srbija navodno sedi na dve stolice. Pri tome se misli na njenu spoljnopolitičku orijentaciju saradnje i sa Istokom i sa Zapadom. Tako se Srbiji odriče pravo da bude svoja, da vodi, koliko je moguće, nezavisnu spoljnu politiku. Sve se svodi na stare blokovske šeme – po kojima mali moraju u svemu da slušaju velike. I tačka.

Zaboravlja se, tako, da Beogradu ni u vreme najveće hladnoratovske konfrontacije, kada su Sovjeti tenkovima rušili režime u našem susedstvu, nije bilo lako nametnuti svoju volju. Ni 1999. to nije bilo jednostavno, ni 2008, a nije ni danas. Zato na srpsku spoljnopolitičku formulu saradnje sa više globalnih centara moći pre treba gledati kao na odraz miroljubivosti jedne države koja se vekovima nalazi u složenom geopolitičkom okruženju nego na neodlučnost, ili čak prevrtljivost.

Pogotovo je sporno optuživati Srbe da su „pomalo šizofreni”, jer ih navodno glava vuče ka Zapadu, a srce ka Istoku, kako se nedavno izrazio američki ambasador Majkl Kirbi. Kako je i sam objasnio, Srbi imaju i imaće prijatelje i na Zapadu i na Istoku, i u SAD i u Rusiji. Pa zašto bi onda bilo šizofreno ako su u Beogradu doneli odluku da dve najreprezentativnije srpske delegacije učestvuju na obe proslave Dana pobede: i u Moskvi i u Kijevu? Uostalom, ni to što je ukrajinska vlada u poslednji čas donela odluku da promeni format proslave i povuče poziv Ivici Dačiću nije izazvalo nikakve histerične reakcije u Beogradu.

Ako bi teza o šizofrenom ponašanju kojim slučajem bila tačna, onda Kirbijeva dijagnoza važi i za generalnog sekretara UN Ban Ki Muna. I njega je, izgleda, počelo da vuče ne dve strane, uprkos tome što su ga ne samo Rusi oduvek sumnjičili da je proamerički orijentisan. Naime, i prvi čovek svetske organizacije izrazio je želju da boravi na obe rivalske parade – u petak u Kijevu, u subotu u Moskvi. Ili je šizofrena svaka politika koja vidi da u svetu postoje i druge važne prestonice osim Vašingtona.

Nije, dakle, reč o sedenju na dve ili više stolica, jer je to, uostalom, nemoguće. Zato je suvišno pitanje koje nam nestrpljivo postavljaju stranci – dokle će Srbija da balansira između dve strane – jer Beograd to i ne radi. Srbija ima legitimno pravo da svoju malu stolicu nekako udene između velikih fotelja svetskih sila. A ne da sedi drugima u krilu, poput nekih povlašćenih nacija, ili, što je izvesnije, u magarećoj klupi u ćošku. Što više prijatelja Srbija ima u svetu, i to onih iskrenih, to će čvršće i udobnije sedeti na sopstvenoj stolici.