Portret bez rama: Nikola Gruevski

„Amerika stoji za upada albanskih terorista u Kumanovo.” Ili, ako pitate nekog drugog, „to je maslo Rusije, jedine kojoj sada odgovara destabilizacija Makedonije”. Ona se još nije raspolutila po etničkoj liniji, ali se čini da bi mogla ostati bez onoga ko predstavlja njenu glavu i pita se za sve.

Ako izgubi poziciju makedonskog premijera, Nikoli Gruevskom kriva neće biti ni dugotrajna prozapadna orijentacija, ni novootkrivena bliskost s Rusijom, niti bilo kakva ideologija. Upravo suprotno, u opasnosti da padne s vlasti ne bi se našao da nije savršen tehnokrata, spreman na svaki potez i na svako prijateljstvo koje se trenutno čini korisnim.

Posle gotovo decenije njegovog vladanja, međutim, sve je više Makedonaca i stranaca koji osećaju da Gruevski nikome od njih ni približno nije pružio prosperiteta i stabilnosti koliko je obećavao. Poverenje u njega pada a trenutak slabosti su dočekali njegovi politički protivnici, koji Gruevskom, nakon što su godinama satanizovani pomoću sudova i medija lojalnih vlastima, sad ne priznaju ništa više legitimiteta nego što je on priznavao njima.

Gruevski nije uspeo da zadrži uz sebe ni sve rođake: bio je primoran da ukloni Sašu Mijalkova, šefa kontraobaveštajne službe i svog brata od ujaka, jednog od saradnika koji su najdublje upleteni u skandale oko navodnih teških zloupotreba vlasti. U najužem krugu visokih funkcionera oko Gruevskog su i njegov kum, prijatelj s fakulteta i drugi s kojima je lično blizak. Koliko god voleo da na ključne pozicije dovodi takve osobe, sumnja se da je čak i njih Gruevski prisluškivao i da odatle potiču barem neki od snimaka razgovora državnih čelnika koji su dospeli u javnost.

Sada u središtu tog kruga nepoverenja, Gruevski je nekad bio mezimac nacije i međunarodne zajednice. Već kao ministar finansija, bio je prototip odlikaša neoliberalne tranzicije, deregulisao je privredu i učestvovao u prodaji važnih društvenih preduzeća, poput telekomunikacionog, stranim kompanijama.

Na bezrezervno evrofilnom programu je preuzeo predsednikovanje nacionalističkom strankom VMRO-DPMNE a vlast je osvojio predstavljajući se kao bespoštedan borac protiv korupcije, porodičan i fanatično vredan čovek. Zadržao ju je, tvrdi opozicija, zahvaljujući kontroli medija, ucenama i pritiscima, naročito na radnike javnih preduzeća. Udružio se i sa strankom jednog od bivših vođa albanske pobune Makedonije 2001. godine a optužuju ga da je iz političkih razloga namestio oslobađajuću presudu nekolicini albanskih terorista.

Bez obzira na relativne uspehe u privlačenju stranih investitora, standard Makedonaca stagnira, nezaposlenost je ogromna a i za pozitivnije pokazatelje u zvaničnoj statistici sumnja se da su frizirani. Mnogo novca je potrošeno i na megalomanski projekat rekonstrukcije centra Skoplja u klasicističkom stilu. Na ulične proteste izlazi sve više ljudi.

Gruevskom su sada i Evropa i Amerika, koji su dugo ignorisali sve probleme u Makedoniji, okrenuli leđa. Odlikaš – čak i vunderkind, drugi najmlađi premijer u istoriji Balkana – dobio je jedinicu iz vladanja.

Vladimir Vukasović