Pletivo sa zlatnih ravnica

Evo, navršava se osma decenija kako je na subotičkim salašima nekoliko Bunjevki povodom završetka žetvenih radova počelo da plete prstenje, narukvice, broševe i vence od slame i njima daruje najboljeg bandaša i bandašicu, risara i risarušu, domaćina i domaćicu. Prošlo je već pola veka kako su od nežno žutih stabljika sa zlatnih ravnica severa Bačke napravljene i prve slike na kojima je „oslikan” čitav ovdašnji život. Vremenom, to umeće s đurđinskih, tavankutskih i žedničkih salaša preselilo se i u grad, pa tako sada u Subotici ima dosta žena koje rade sa slamom. Među njima se posebno izdvaja jedna grupa koja negujući izvornu tehniku pravi čudesne kolaže koji, i izbliza i iz daleka, lako mogu da se zamene s Vilerovim goblenima.

Pre sazrevanja

– Tehnika je veoma složen i dugotrajan posao i zahteva veliko strpljenje i preciznost. Za jednu dobru sliku od slame potrebna su dva-tri meseca rada jer svaki delić kompozicije mora posebno da se pripremi. Sve to može lako da se nauči, ali isto tako, kad se ne radi u kontinuitetu, i lako zaboravi. Proces praktično počinje pravljenjem zaliha, obavezno pre nego što žitarica sazri jer su tada stabljike još nežne i meke. Jedan naramak slame je sasvim dovoljan do sledeće sezone.

(/slika2)Koristi se uglavnom slama ječma i zobi. Može i pšenice, ali samo ako je domaće vrste za čije gajenje nije korišćeno veštačko đubrivo, jer je tada najmekša. Prilikom izrade, osim nožića, besprekorno oštrih makazica, lepka, umesto koga su se nekad koristili brašno i voda, i još nekih sitnica, nije potreban nikakav specijalni pribor. Snopić se potopi u vodu i onda se slamka po slamka iseca po dužini i do besvesti izvlači. Tako se prave tračice različitih širina. E, tada na red dolazi veština. Slamom se prosto može poigravati. I, što se više radi, stalno se otkrivaju nove mogućnosti. Pletivo je ono što joj daje čar, a ima ga nebrojano vrsta. Maltene svaka žena izmisli svoje. Ali, ako ga je previše, rad postaje pretrpan. Treba naći meru – objašnjava Kosovka Ivković-Ivandekić, dok s iskrenim divljenjem razgledamo slike raznih autorki izložene u klubu „Kertvaroš” u Gerontološkom centru u Subotici, među kojima su i njene.

Sjaj koji ne bledi

Ipak, tri slike su se nekako izdvojile. Delo su Ivane Dulić čija je majka Matilda bila jedna od prvih slamarki. Ivana se odmalena razumela u to „pletivo”, ali je ozbiljno počela da se bavi njime tek pre nekoliko godina kad je otišla u penziju. Za kratko vreme nadmašila je, kažu, mnoge. Lutke su postale njen zaštitni znak: „Srpkinja”, „Hrvatica”, „Bunjevka”, „Parižanka”, „Ciganka”, „dama”... Kao posebnu atrakciju najavila je „Slovakinju”, zbog onih silnih sukanja. Šta je sledeće, pitaju se oni koji je poznaju, jer svakog dana smisli nešto novo.

(/slika3)Ma, ništa ja ne izmišljam, samo istražujem. Potpuno sam zaokupljena slamom. Ustanem u pet ujutru i odmah uzmem nešto da pravim. Zaboravim i na kafu, radim po četrnaest-petnaest sati neprekidno. Posle toga sam naravno umorna, ali zadovoljna. Lepota slame je prvenstveno u njenom sjaju koji tokom vremena ne bledi, već dobija patinu, kao zlato. A iz različitih uglova ti tonovi deluju različito. Recimo, zrakasto, lepezasto nebo, iz jednog ugla izgleda kao izlazak, a iz drugog kao zalazak sunca. Zavisi kako svetlost pada. Slama me neprestano iznenađuje, a kada sam nedavno otkrila da je s unutrašnje strane kao prava, pravcata svila, bila sam potpuno fascinirana – ushićeno priča Ivana.

Kult negovanja žetelačkih svečanost bez slamarki i njihovih radova ne bi se mogao zamisliti ni danas. Međutim, grupa u kojoj su Kosovka i Ivana i koja u okviru Likovnog udruženje slamara amatera neguje umetnost izrade slika i drugih predmeta od slame – pomalo je razočarana. Već duže vreme bezuspešno pokušava da zaštiti svoje rukotvorine.

– Ako kao umetnost može da prođe drvo, glina, koža, staklo, tekstil i ko zna koji još sve materijali, zašto ne može i slama? U Somboru se organizuju kolonije, uveliko se radi i u Hrvatskoj, Mađarska čak ima muzej slame, dok ovde uopšte nema interesovanja za nas. Subotica ne zna šta ima, kakvim suvenirom može da raspolaže. Bilo bi dobro kad bi neki stručnjak konačno rekao da li ovo što radimo vredi. Ako ne vredi, odmah sve ide u peć.