Плетиво са златних равница

Ево, навршава се осма деценија како је на суботичким салашима неколико Буњевки поводом завршетка жетвених радова почело да плете прстење, наруквице, брошеве и венце од сламе и њима дарује најбољег бандаша и бандашицу, рисара и рисарушу, домаћина и домаћицу. Прошло је већ пола века како су од нежно жутих стабљика са златних равница севера Бачке направљене и прве слике на којима је „осликан” читав овдашњи живот. Временом, то умеће с ђурђинских, таванкутских и жедничких салаша преселило се и у град, па тако сада у Суботици има доста жена које раде са сламом. Међу њима се посебно издваја једна група која негујући изворну технику прави чудесне колаже који, и изблиза и из далека, лако могу да се замене с Вилеровим гобленима.

Пре сазревања

– Техника је веома сложен и дуготрајан посао и захтева велико стрпљење и прецизност. За једну добру слику од сламе потребна су два-три месеца рада јер сваки делић композиције мора посебно да се припреми. Све то може лако да се научи, али исто тако, кад се не ради у континуитету, и лако заборави. Процес практично почиње прављењем залиха, обавезно пре него што житарица сазри јер су тада стабљике још нежне и меке. Један нарамак сламе је сасвим довољан до следеће сезоне.

(/slika2)Користи се углавном слама јечма и зоби. Може и пшенице, али само ако је домаће врсте за чије гајење није коришћено вештачко ђубриво, јер је тада најмекша. Приликом израде, осим ножића, беспрекорно оштрих маказица, лепка, уместо кога су се некад користили брашно и вода, и још неких ситница, није потребан никакав специјални прибор. Снопић се потопи у воду и онда се сламка по сламка исеца по дужини и до бесвести извлачи. Тако се праве трачице различитих ширина. Е, тада на ред долази вештина. Сламом се просто може поигравати. И, што се више ради, стално се откривају нове могућности. Плетиво је оно што јој даје чар, а има га небројано врста. Малтене свака жена измисли своје. Али, ако га је превише, рад постаје претрпан. Треба наћи меру – објашњава Косовка Ивковић-Ивандекић, док с искреним дивљењем разгледамо слике разних ауторки изложене у клубу „Кертварош” у Геронтолошком центру у Суботици, међу којима су и њене.

Сјај који не бледи

Ипак, три слике су се некако издвојиле. Дело су Иване Дулић чија је мајка Матилда била једна од првих сламарки. Ивана се одмалена разумела у то „плетиво”, али је озбиљно почела да се бави њиме тек пре неколико година кад је отишла у пензију. За кратко време надмашила је, кажу, многе. Лутке су постале њен заштитни знак: „Српкиња”, „Хрватица”, „Буњевка”, „Парижанка”, „Циганка”, „дама”... Као посебну атракцију најавила је „Словакињу”, због оних силних сукања. Шта је следеће, питају се они који је познају, јер сваког дана смисли нешто ново.

(/slika3)Ма, ништа ја не измишљам, само истражујем. Потпуно сам заокупљена сламом. Устанем у пет ујутру и одмах узмем нешто да правим. Заборавим и на кафу, радим по четрнаест-петнаест сати непрекидно. После тога сам наравно уморна, али задовољна. Лепота сламе је првенствено у њеном сјају који током времена не бледи, већ добија патину, као злато. А из различитих углова ти тонови делују различито. Рецимо, зракасто, лепезасто небо, из једног угла изгледа као излазак, а из другог као залазак сунца. Зависи како светлост пада. Слама ме непрестано изненађује, а када сам недавно открила да је с унутрашње стране као права, правцата свила, била сам потпуно фасцинирана – усхићено прича Ивана.

Култ неговања жетелачких свечаност без сламарки и њихових радова не би се могао замислити ни данас. Међутим, група у којој су Косовка и Ивана и која у оквиру Ликовног удружење сламара аматера негује уметност израде слика и других предмета од сламе – помало је разочарана. Већ дуже време безуспешно покушава да заштити своје рукотворине.

– Ако као уметност може да прође дрво, глина, кожа, стакло, текстил и ко зна који још све материјали, зашто не може и слама? У Сомбору се организују колоније, увелико се ради и у Хрватској, Мађарска чак има музеј сламе, док овде уопште нема интересовања за нас. Суботица не зна шта има, каквим сувениром може да располаже. Било би добро кад би неки стручњак коначно рекао да ли ово што радимо вреди. Ако не вреди, одмах све иде у пећ.