Neizrecive uspavanke za malog Hrista

Pojac Dragoslav Pavle Aksentijević otpevao je nedavno tokom razgovora za „Politiku”, uz jutarnju kafu, nekoliko fraza starih crkvenih i narodnih pesama da bi dočarao da su se kroz vreme iste melodije prelivale u oba pravca. I tako me počastvovao neočekivano očaravajućom muzikom koju će moći da čuje i publika 2. juna na koncertu „Vizantijska muzika – kratime” u 20 časova u Kolarcu. Pavla Aksentijevića pratiće grupa sapojaca koju čine Nikola Popmihailov, Radmila Vladetić Ivanišević, Milan Vujović, Nebojša Popović i Pavlovi talentovani sinovi Rastko i Damnjan.

Razgovor počinjemo pričom o kratimama.

– To su pesme bez reči, neizrecive su, ali dublje od jezika koji govorimo, zanimljive i mistične. U njima je sadržano ono što ne razumemo do kraja, a što nas ponese i uznese. Monasi veruju da je Bogorodica sa njima uspavljivala malog Hrista. Kratime se mogu čuti u svim bogosluženjima, ukomponovane su u neku od pesama ili se izvode samostalno. A poslednju veliku kratimu vizantijskog perioda komponovao je čuveni Manuil Hrisafis u 15. veku, našavši se posle pada Carigrada u Srbiji 1453. gde je boravio potom šest narednih godina. Programom predstojećeg koncerta   obuhvaćen je postvizantijski period i sve pesme su moji melografski zapisi, kaže pojac Aksentijević koji se tek oko 35. godine života, nakon diplomiranja i magistriranja na Likovnoj akademiji, okrenuo sasvim muzici. I godinama nakon toga uopšte nije slikao što mu je veći deo familije i profesora iskreno zamerio. Ipak nije zažalio zbog te odluke, a mnogo kasnije uz pesmu vratio se i slikarstvu. Aksentijević i dalje čudesno poje po transkripcijama neumskih zapisa od 12. do 18. veka i po sopstvenim zapisima koje je beležio obilazeći Grčku, Svetu Goru i Kipar. Značajno je doprineo očuvanju vizantijskih i srednjovekovnih muzičkih zapisa.

Nastupajući pre neku godinu u Kolarcu pomalo rezignirano na kraju koncerta je saopštio publici da će prestati sa nastupima, smatrajući da podrške više nema za prave vrednosti. Ipak, tu odluku je promenio i slušaćemo ga opet, a on taj slučaj komentariše ovako:

– Ne može se sve svesti na lični entuzijazam, potreban je i podstrek okoline. Nudio sam svojevremeno za prvo izvođenje naš najstariji muzički rukopis crkvene muzike iz 14. veka, a tražio sam salu za nastup i da to delo neko objavi. Ali, ostao sam bez odgovora od svih kulturnih institucija kojima sam se obratio. Tako da sam ovo delo snimio na kraju o svom trošku. Ne samo da sam dobio negativan odgovor, već nikakav i to me je više porazilo. Priznajem u afektu sam rekao da više neći nastupati, a potom mi je prišla jedna monahinja i opomenula me rečima:

 –Vi nemate prava da prekidate sa pojanjem, jer kroz vas Gospod peva. Prilazili su i drugi ljudi sa podrškom i shvatio sam već iste večeri da ću odluku promeniti.

O tome šta je za njega najvažnije od svega šta je uradio na polju muzike kaže:

– Veliko priznanje doživeo sam svojevremeno u Moskvi kada sam među 60 učesnika na festivalu dobio jedinu nagradu sa obrazloženjem da je moj koncert bio kulturni događaj godine. Iza sebe imam veliki broj snimljenih diskova objavljenih i  neobjavljenih (oko 17). Nedavno je i PGP pokazao želju da objavi tri moja diska, dok je „Multimedija” objavila stare narodne pesme u mom izvođenju. Bio sam skeptičan koliko će me glas dugo služiti, ali dešava se čudo i još pevam, a i slikam intenzivnije nego u mladosti. Izložbe su teško ostvarljive, baš kao i koncerti i o njima ne mislim mnogo. Pevate dok možete, a za slikarstvo priznanja mogu stići i posthumno i umetnost od toga neće biti na šteti.

Naš sagovornik je deo svog života posvetio praveći melografske zapise crkvene muzike u brojnim manastirima, a zbog toga je u zrelim godinama morao muzički da se opismeni.

– Odlazak na Kipar me je svojevremeno odveo kod možda najboljeg pojca celokupnog grčkog govornog područja oca Dionizija u manastiru Maheras. Dao mi je slušalice i kad sam čuo kako peva rekao sam da bi uz njegovu muziku mogao istog časa da skončam .

Pojanje mi je donelo najdublji smisao postojanja o kom pre toga nisam mogao ni da razmišljam. Planova sada više nemam, a sve što mi se bude dogodilo može biti samo prijatno i lepo iznenađenje, kaže Pavle Aksentijević.