Неизрециве успаванке за малог Христа

Појац Драгослав Павле Аксентијевић отпевао је недавно током разговора за „Политику”, уз јутарњу кафу, неколико фраза старих црквених и народних песама да би дочарао да су се кроз време исте мелодије преливале у оба правца. И тако ме почаствовао неочекивано очаравајућом музиком коју ће моћи да чује и публика 2. јуна на концерту „Византијска музика – кратиме” у 20 часова у Коларцу. Павла Аксентијевића пратиће група сапојаца коју чине Никола Попмихаилов, Радмила Владетић Иванишевић, Милан Вујовић, Небојша Поповић и Павлови талентовани синови Растко и Дамњан.

Разговор почињемо причом о кратимама.

– То су песме без речи, неизрециве су, али дубље од језика који говоримо, занимљиве и мистичне. У њима је садржано оно што не разумемо до краја, а што нас понесе и узнесе. Монаси верују да је Богородица са њима успављивала малог Христа. Кратиме се могу чути у свим богослужењима, укомпоноване су у неку од песама или се изводе самостално. А последњу велику кратиму византијског периода компоновао је чувени Мануил Хрисафис у 15. веку, нашавши се после пада Цариграда у Србији 1453. где је боравио потом шест наредних година. Програмом предстојећег концерта   обухваћен је поствизантијски период и све песме су моји мелографски записи, каже појац Аксентијевић који се тек око 35. године живота, након дипломирања и магистрирања на Ликовној академији, окренуо сасвим музици. И годинама након тога уопште није сликао што му је већи део фамилије и професора искрено замерио. Ипак није зажалио због те одлуке, а много касније уз песму вратио се и сликарству. Аксентијевић и даље чудесно поје по транскрипцијама неумских записа од 12. до 18. века и по сопственим записима које је бележио обилазећи Грчку, Свету Гору и Кипар. Значајно је допринео очувању византијских и средњовековних музичких записа.

Наступајући пре неку годину у Коларцу помало резигнирано на крају концерта је саопштио публици да ће престати са наступима, сматрајући да подршке више нема за праве вредности. Ипак, ту одлуку је променио и слушаћемо га опет, а он тај случај коментарише овако:

– Не може се све свести на лични ентузијазам, потребан је и подстрек околине. Нудио сам својевремено за прво извођење наш најстарији музички рукопис црквене музике из 14. века, а тражио сам салу за наступ и да то дело неко објави. Али, остао сам без одговора од свих културних институција којима сам се обратио. Тако да сам ово дело снимио на крају о свом трошку. Не само да сам добио негативан одговор, већ никакав и то ме је више поразило. Признајем у афекту сам рекао да више нећи наступати, а потом ми је пришла једна монахиња и опоменула ме речима:

 –Ви немате права да прекидате са појањем, јер кроз вас Господ пева. Прилазили су и други људи са подршком и схватио сам већ исте вечери да ћу одлуку променити.

О томе шта је за њега најважније од свега шта је урадио на пољу музике каже:

– Велико признање доживео сам својевремено у Москви када сам међу 60 учесника на фестивалу добио једину награду са образложењем да је мој концерт био културни догађај године. Иза себе имам велики број снимљених дискова објављених и  необјављених (око 17). Недавно је и ПГП показао жељу да објави три моја диска, док је „Мултимедија” објавила старе народне песме у мом извођењу. Био сам скептичан колико ће ме глас дуго служити, али дешава се чудо и још певам, а и сликам интензивније него у младости. Изложбе су тешко остварљиве, баш као и концерти и о њима не мислим много. Певате док можете, а за сликарство признања могу стићи и постхумно и уметност од тога неће бити на штети.

Наш саговорник је део свог живота посветио правећи мелографске записе црквене музике у бројним манастирима, а због тога је у зрелим годинама морао музички да се описмени.

– Одлазак на Кипар ме је својевремено одвео код можда најбољег појца целокупног грчког говорног подручја оца Дионизија у манастиру Махерас. Дао ми је слушалице и кад сам чуо како пева рекао сам да би уз његову музику могао истог часа да скончам .

Појање ми је донело најдубљи смисао постојања о ком пре тога нисам могао ни да размишљам. Планова сада више немам, а све што ми се буде догодило може бити само пријатно и лепо изненађење, каже Павле Аксентијевић.