Kapitalna dela – rizik za izdavače

Ako  izdavačka kuća u Srbiji nastoji da objavi  neko od kapitalnih  dela iz istorije umetnosti sa velikim brojem reprodukcija čuvenih umetničkih dela moraće da plati blizu 5000 evra  za korišćenje fotografija tih radova autorskim agencijama ili muzejima. I to je najveća stavka u troškovima, naravno zavisno od broja reprodukcija.  

Naravno da, na primer, čuvena Mona Liza nema cenu, ali bi otkup autorskih prava za fotografiju ove slike kod agencije koja zastupa Luvr bila previsoka za naše uslove. Zato domaći izdavači uglavnom kupuju autorska prava od stranih izdavačkih kuća u celini i za tekst i za fotografije umetničkih dela. Bilo je i takvih poteza da se otkupe prava samo na tekst što iznosi oko 300 evra, ali ta vrsta uštede, da se objavi knjiga iz umetnosti sa tekstom bez fotografija ipak ide na uštrb kvaliteta.

Domaći izdavači  ističu da bi za objavljivanje ovakih knjiga  trebalo da dobiju veću pomoć države. U momentu kada se  izdavačke kuće prijave na konkurs Ministarstva kulture i informisanja za sufinansiranje određenih projekata, već tada moraju da prilože deo prevoda takvih dela, sa kompletnim troškovima i podacima  da bi ih komisija uopšte uzela u razmatranje. To znači da su pre toga sami morali da plate  autorska  prava stranom izdavaču, muzejima ili  agencijama, iako ne znaju da li će na konkursu biti podržani.

S druge strane Novica Jevtić, generalni direktor „Evro Đuntija“, koji je objavljivao kapitalna dela iz oblasti umetnosti kaže:

– Kada rešite da objavite takva dela morate biti spremni da snosite stopostotni rizik. Država nema novca. To su uglavnom skupa izdanja, teško ih je prodati jer je kupovna moć mala, kao i tiraži. Situaciju sa plaćanjem autorskih prava rešavamo tako što za takva izdanja kupujemo od izdavača autorska prava i za tekst i za fotografije. Postoji i konkurs Ministarstva kulture na kom učestvujemo, tako da i tu postoji mogućnost da bar deo troškova možemo da pokrijemo. Država pomaže, ali je projekata mnogo, a para malo.   

Kao dobar primer kako bi stvari ubuduće mogle da funkcionišu na relaciji ministarstvo – izdavači jeste konkurs Instituta za kulturu Francuske u Srbiji. Kada naši izdavači stupe u kontakt sa francuskim kolegama, konkurišu kod Instituta za kulturu Francuske u našoj zemlji i uglavnom na tom konkursu dobijaju sredstva koja se direktno sa računa Instituta prenose francuskim izdavačkim kućama. Tek onda sledi potpisivanje pravog ugovora i realizacija projekta sa realnim sredstvima.

Knjige iz umetnosti se naravno mogu čitati i na engleskom jeziku, ali ostaje otvoreno pitanje da li će onda takva dela u budućnosti  objavljivati isključivo engleske i  američke izdavačke kuće.

Kod nas se izdanja iz oblasti umetnosti  štampaju  u malim tiražima, dok  se na engleskom govornom području objavljuju u tiražu od 10.000 primeraka pa na dalje.

Svojevremeno je čak i američki kongres  raspravljao o monopolu nad objavljivanjem  reprodukcija umetničkih dela svetske baštine.

Kakva je situacija kod nas?

Naši muzeji uglavnom izlaze u susret i omogućuju da se objavljuju fotografije dela iz njihovih kolekcija po realnim cenama kad je reč o troškovima koji su stvarni za reprodukciju tih dela.

Petar Petrović, viši kustos Narodnog muzeja u Beogradu,  naglašava da oni kao ustanova izdaju saglasnost za objavljivanje fotografija dela iz njihove kolekcije ukoliko su obavešteni da nije reč o komercijalnim, već edukativnim izdanjima.

– Obično se nekoliko primeraka knjige ostavi muzeju uz obavezu da se naglasi iz koje zbirke potiču dela prikazana u knjizi. Kada sam povodom obeležavanja 150 godina od rođenja Paje Jovanovića objavio knjigu „Paja Jovanović – sistemski katalog” kontaktirao sam  brojne muzeje u svetu da mi odobre  da koristim fotografije Jovanovićevih dela iz njihovih kolekcija. Tako gradski muzej Njujorka i galerija Belvedere iz Beča nisu tražili nadoknadu za objavljene fotografije Jovanovićevih slika, dok je Bečka biblioteka tražila. Ipak sredstva su za objavljivanje ovog kapitalnog dela posvećenog Paji Jovanoviću na vreme  bila odvojena za Narodni muzej kao instituciju i sve je moglo da se finansira – kaže Petrović.

Reditelj Miroslav Stanković koji upravo priprema film i knjigu posvećenu Mihajlu Pupinu i njegovoj kolekciji umetničkih dela nije imao problema sa domaćim muzejima. A fotografije portreta Vuka Karadžića i Njegoša, autora Uroša Predića, koja je Pupin naručio se čuvaju  u Galeriji Univerziteta Pitsburg, takođe će biti zastupljene u njegovoj knjizi bez nadoknade.

Na kraju treba naglasiti  da sva kapitalna dela iz sfere umetnosti  nisu komercijalna zbog tiraža i  suštine, a trebalo bi da budu  dostupnija zbog edukacije. Kulturni poslenici ističu da su prave vrednosti teško dostupne u moru drugih gotovo besplatnih sadržaja niske kulturne produkcije. Čuveni „Tašen“ se u svetu predstavlja serijom knjiga posvećenih čuvenim slikarima i njihovim delima, u velikim tiražima, sa odličnim fotografijama i tekstom napisanim za prosečnog čitaoca. To spolja izgleda komercijalno, ali je tu  reč o vrhunskoj umetnosti koja treba  lako da stigne  do svih.