Капитална дела – ризик за издаваче

Ако  издавачка кућа у Србији настоји да објави  неко од капиталних  дела из историје уметности са великим бројем репродукција чувених уметничких дела мораће да плати близу 5000 евра  за коришћење фотографија тих радова ауторским агенцијама или музејима. И то је највећа ставка у трошковима, наравно зависно од броја репродукција.  

Наравно да, на пример, чувена Мона Лиза нема цену, али би откуп ауторских права за фотографију ове слике код агенције која заступа Лувр била превисока за наше услове. Зато домаћи издавачи углавном купују ауторска права од страних издавачких кућа у целини и за текст и за фотографије уметничких дела. Било је и таквих потеза да се откупе права само на текст што износи око 300 евра, али та врста уштеде, да се објави књига из уметности са текстом без фотографија ипак иде на уштрб квалитета.

Домаћи издавачи  истичу да би за објављивање оваких књига  требало да добију већу помоћ државе. У моменту када се  издавачке куће пријаве на конкурс Министарства културе и информисања за суфинансирање одређених пројеката, већ тада морају да приложе део превода таквих дела, са комплетним трошковима и подацима  да би их комисија уопште узела у разматрање. То значи да су пре тога сами морали да плате  ауторска  права страном издавачу, музејима или  агенцијама, иако не знају да ли ће на конкурсу бити подржани.

С друге стране Новица Јевтић, генерални директор „Евро Ђунтија“, који је објављивао капитална дела из области уметности каже:

– Када решите да објавите таква дела морате бити спремни да сносите стопостотни ризик. Држава нема новца. То су углавном скупа издања, тешко их је продати јер је куповна моћ мала, као и тиражи. Ситуацију са плаћањем ауторских права решавамо тако што за таква издања купујемо од издавача ауторска права и за текст и за фотографије. Постоји и конкурс Министарства културе на ком учествујемо, тако да и ту постоји могућност да бар део трошкова можемо да покријемо. Држава помаже, али је пројеката много, а пара мало.   

Као добар пример како би ствари убудуће могле да функционишу на релацији министарство – издавачи јесте конкурс Института за културу Француске у Србији. Када наши издавачи ступе у контакт са француским колегама, конкуришу код Института за културу Француске у нашој земљи и углавном на том конкурсу добијају средства која се директно са рачуна Института преносе француским издавачким кућама. Тек онда следи потписивање правог уговора и реализација пројекта са реалним средствима.

Књиге из уметности се наравно могу читати и на енглеском језику, али остаје отворено питање да ли ће онда таква дела у будућности  објављивати искључиво енглеске и  америчке издавачке куће.

Код нас се издања из области уметности  штампају  у малим тиражима, док  се на енглеском говорном подручју објављују у тиражу од 10.000 примерака па на даље.

Својевремено је чак и амерички конгрес  расправљао о монополу над објављивањем  репродукција уметничких дела светске баштине.

Каква је ситуација код нас?

Наши музеји углавном излазе у сусрет и омогућују да се објављују фотографије дела из њихових колекција по реалним ценама кад је реч о трошковима који су стварни за репродукцију тих дела.

Петар Петровић, виши кустос Народног музеја у Београду,  наглашава да они као установа издају сагласност за објављивање фотографија дела из њихове колекције уколико су обавештени да није реч о комерцијалним, већ едукативним издањима.

– Обично се неколико примерака књиге остави музеју уз обавезу да се нагласи из које збирке потичу дела приказана у књизи. Када сам поводом обележавања 150 година од рођења Паје Јовановића објавио књигу „Паја Јовановић – системски каталог” контактирао сам  бројне музеје у свету да ми одобре  да користим фотографије Јовановићевих дела из њихових колекција. Тако градски музеј Њујорка и галерија Белведере из Беча нису тражили надокнаду за објављене фотографије Јовановићевих слика, док је Бечка библиотека тражила. Ипак средства су за објављивање овог капиталног дела посвећеног Паји Јовановићу на време  била одвојена за Народни музеј као институцију и све је могло да се финансира – каже Петровић.

Редитељ Мирослав Станковић који управо припрема филм и књигу посвећену Михајлу Пупину и његовој колекцији уметничких дела није имао проблема са домаћим музејима. А фотографије портрета Вука Караџића и Његоша, аутора Уроша Предића, која је Пупин наручио се чувају  у Галерији Универзитета Питсбург, такође ће бити заступљене у његовој књизи без надокнаде.

На крају треба нагласити  да сва капитална дела из сфере уметности  нису комерцијална због тиража и  суштине, а требало би да буду  доступнија због едукације. Културни посленици истичу да су праве вредности тешко доступне у мору других готово бесплатних садржаја ниске културне продукције. Чувени „Ташен“ се у свету представља серијом књига посвећених чувеним сликарима и њиховим делима, у великим тиражима, са одличним фотографијама и текстом написаним за просечног читаоца. То споља изгледа комерцијално, али је ту  реч о врхунској уметности која треба  лако да стигне  до свих.