Ljudski karakteri nisu konfekcija

Od deset umetnika koji će Srbiju predstaviti na Praškom kvadrijenalu između 18. i 28. juna, pod naslovom „Zajednički prostor: Muzika – Vreme – Politika”, u okviru podteme „Politika“, jedan dan (24. jun) u Kafkinoj kući pripašće Tijani Đuričić i Andriji Pavloviću, sa zajedničkim  projektom  „Zvučna odela“. Sopran Tijana Đuričić se trenutno bavi i uspostavljanjem odnosa između angažovanih tekstova, avangardnih harmonija i sveukupnog dela Kurta Vajla u projektu „Vajl za groš” sa pijanistkinjom Irinom Naumovskom. Seriju scenskih događaja započetih na Kolarcu nastaviće od jeseni u Parizu i Berlinu. Slede eksperimenti na polju zvučnih instalacija, kabarea i performansa. Andrija Pavlović je član klavirskog ansambla „LP Duo” u kom je sa pijanistkinjom Sonjom Lončar ostvario brojne koncerte, projekte, muziku za pozorište itd. Osnivač je festivala „Keyboard Days Belgrade”, a sa „LP Duom” će učestvovati u međunarodnom projektu „Kvantna muzika” sa evropskim partnerima, uključujući odsek za kvantnu fiziku Oksforda.

Opisujući kako će izgledati njihov zajednički nastup u Pragu, umetnici kažu da su ,,Zvučna odela” muzičko-scensko-(po)modna vizuelna instalacija.

Andrija Pavlović Foto lična arhiva

 – Naš umetnički rad čini sedam specijalno izrađenih sakoa koji predstavljaju različite karaktere, a to su vizuelni stereotipi (radnik, snob intelektualac, političar, militantno-vojno lice, providni sako itd.). Sakoi su skriveno ozvučeni, a njihovi zvučni predlošci (semplovi) su izgovorena osećanja, misli, uzvici, vrisci, nesigurnosti, strahovi, izjavljivanje ljubavi ili mržnje, izgovaranje političkih parola, govora, mešanje muzika različitih religija itd. Ovi zvučni sakoi predstavljaju sve ono što ne smemo ili ne možemo da izgovorimo. Izloženi u paviljonu oni istovremeno „sviraju”, a posetioci su u prilici da ih biraju, isprobavaju i oblače stvarajući jedno novo (po)modno muzičko delo. Birajući odelo publika pristaje da učestvuje u procesu, ali nad njim nema nikakvu kontrolu. Oni stvaraju delimično otvoreno muzičko delo čiji ishod ne možemo da predvidimo, kažu Tijana Đuričić i Andrija Pavlović. Ovi mladi umetnici otkrivaju da se dugo poznaju, ali da su do sada sarađivali samo na polju klasične muzike i to u okviru solo pesme i opere. Njihov rad je nastao u poslednjih šest meseci, iako je zapravo deo većeg procesa stvaranja koji traje gotovo deceniju i po uz prekide. Do oblikovanja „Zvučnih odela” je došlo, kako saznajemo, zahvaljujući inspirativnom timu Scenskog dizajna na departmanu za arhitekturu, Fakulteta tehničkih nauka u Novim Sadu.

Tijana Đuričić Foto KCB

S obzirom na to da njihov rad pokriva sferu muzike, ali se prožima i sa drugim segmentima, na pitanje koliko je bilo teško ispričati višeznačnu priču odgovaraju:

– Za nas kao profesionalne muzičare najbliži jezik je zvuk, te su naši eksperimenti i ideje dobijali svoje obličje u ovom sloju rada. Muzika uvek anticipira promene u društvu, pa je tako i ovo muzičko delo koje nastaje kada se posetioci nađu u sakoima u prostoriji, na momente harmonično, a na momente haotično-kakofonično, poput promena naših društvenih i kolektivnih realnosti. „Zvučna odela” su istraživački proces buntovništva protiv uniformisanja i normiranja vremena u kome živimo jer ne želimo da živimo u društvu u kome su ljudski karakteri konfekcija.

Proces celodnevnog izlaganja Tijaninog i Andrijinog rada biće snimljen kamerama, a materijal će ostati u arhivi manifestacije do završetka o čemu nam je Tijana Đuričić rekla:

– Specifičnost ovog snimanja je u kontekstu snimka sigurnosnih kamera koji će predstaviti na kraju manifestacije radove i zbivanja svih dana i svih učesnika. Takvim postupkom podcrtava se jedan od problema društva u kome živimo i insinuira na moguća subverzivna polja slobode. Mediji zvuka i muzike mogu predstavljati i najveća polja slobode, ali i najveću masovnu kontrolu.

Andrija Pavlović na to dodaje mu je ovo predstavljanje zapravo prilika da se nakon više godina vrati vizuelnoj umetnosti, za koju nije imao toliko vremena s obzirom na to da ga je muzička karijera odvela u drugom smeru.

– Ovaj rad za mene predstavlja nastavak dela koje sam započeo od 2000. do 2004. godine kroz likovnu galeriju SKC-a, grupne i samostalne izložbe na Vršačkom bijenalu mladih, BELEF-u, Galeriji „Kapelica“ u Ljubljani, ili nizom samostalnih avangardnih akcija, kaže umetnik.

Biljana Lijeskić

-----------------------------------------

Šta je stvarno važno za mene

Skice odela (foto: N. Knežević, skice D. Mihailović)

Umetnici koji predstavljaju Srbiju u okviru nacionalne sekcije su Siniša Ilić, Kartakatag, umetnička grupa Diaprojektor, Vladimir Miladinović, Darinka Mihajlović i Draško Adžić, Andrej Nosov, Tijana Đuričić i Andrija Pavlović, Oliver Frljić, Tomi Janežič i Katja Legin, Dalia Dukanac i Ivan Jelčić.

Studentsku postavku pod nazivom „Proces ili šta je stvarno VAŽNO za mene” čini perfomativna instalacija četrnaestoro studenata s različitih fakulteta i univerziteta u Srbiji koji, pomoću više od osamdeset ličnih predmeta– artefakata, u prostoru Kafkine kuće pričaju priču o formiranju identiteta–ličnih, grupnih i kolektivnih– nastalih pod uticajem političkih okolnosti.

Studentski autorski tim čine Natalija Bogdanović, Pavle Dinulović, Katarina Đorić, Iva Ilić, Dejan Kostadinović, Anđelka Marković, Sofija Mitrović, Vladan Perić, Nikola Radosavljević, Aleksandra Rakić, Vladimir Savić, Milica Stojšić, Luna Šalamon i Tamara Tomanić.