Људски карактери нису конфекција

Од десет уметника који ће Србију представити на Прашком квадријеналу између 18. и 28. јуна, под насловом „Заједнички простор: Музика – Време – Политика”, у оквиру подтеме „Политика“, један дан (24. јун) у Кафкиној кући припашће Тијани Ђуричић и Андрији Павловићу, са заједничким  пројектом  „Звучна одела“. Сопран Тијана Ђуричић се тренутно бави и успостављањем односа између ангажованих текстова, авангардних хармонија и свеукупног дела Курта Вајла у пројекту „Вајл за грош” са пијанисткињом Ирином Наумовском. Серију сценских догађаја започетих на Коларцу наставиће од јесени у Паризу и Берлину. Следе експерименти на пољу звучних инсталација, кабареа и перформанса. Андрија Павловић је члан клавирског ансамбла „ЛП Дуо” у ком је са пијанисткињом Соњом Лончар остварио бројне концерте, пројекте, музику за позориште итд. Оснивач је фестивала „Keyboard Days Belgrade”, а са „ЛП Дуом” ће учествовати у међународном пројекту „Квантна музика” са европским партнерима, укључујући одсек за квантну физику Оксфорда.

Описујући како ће изгледати њихов заједнички наступ у Прагу, уметници кажу да су ,,Звучна одела” музичко-сценско-(по)модна визуелна инсталација.

Андрија Павловић Фото лична архива

 – Наш уметнички рад чини седам специјално израђених сакоа који представљају различите карактере, а то су визуелни стереотипи (радник, сноб интелектуалац, политичар, милитантно-војно лице, провидни сако итд.). Сакои су скривено озвучени, а њихови звучни предлошци (семплови) су изговорена осећања, мисли, узвици, врисци, несигурности, страхови, изјављивање љубави или мржње, изговарање политичких парола, говора, мешање музика различитих религија итд. Ови звучни сакои представљају све оно што не смемо или не можемо да изговоримо. Изложени у павиљону они истовремено „свирају”, а посетиоци су у прилици да их бирају, испробавају и облаче стварајући једно ново (по)модно музичко дело. Бирајући одело публика пристаје да учествује у процесу, али над њим нема никакву контролу. Они стварају делимично отворено музичко дело чији исход не можемо да предвидимо, кажу Тијана Ђуричић и Андрија Павловић. Ови млади уметници откривају да се дуго познају, али да су до сада сарађивали само на пољу класичне музике и то у оквиру соло песме и опере. Њихов рад је настао у последњих шест месеци, иако је заправо део већег процеса стварања који траје готово деценију и по уз прекиде. До обликовања „Звучних одела” је дошло, како сазнајемо, захваљујући инспиративном тиму Сценског дизајна на департману за архитектуру, Факултета техничких наука у Новим Саду.

Тијана Ђуричић Фото КЦБ

С обзиром на то да њихов рад покрива сферу музике, али се прожима и са другим сегментима, на питање колико је било тешко испричати вишезначну причу одговарају:

– За нас као професионалне музичаре најближи језик је звук, те су наши експерименти и идеје добијали своје обличје у овом слоју рада. Музика увек антиципира промене у друштву, па је тако и ово музичко дело које настаје када се посетиоци нађу у сакоима у просторији, на моменте хармонично, а на моменте хаотично-какофонично, попут промена наших друштвених и колективних реалности. „Звучна одела” су истраживачки процес бунтовништва против униформисања и нормирања времена у коме живимо јер не желимо да живимо у друштву у коме су људски карактери конфекција.

Процес целодневног излагања Тијаниног и Андријиног рада биће снимљен камерама, а материјал ће остати у архиви манифестације до завршетка о чему нам је Тијана Ђуричић рекла:

– Специфичност овог снимања је у контексту снимка сигурносних камера који ће представити на крају манифестације радове и збивања свих дана и свих учесника. Таквим поступком подцртава се један од проблема друштва у коме живимо и инсинуира на могућа субверзивна поља слободе. Медији звука и музике могу представљати и највећа поља слободе, али и највећу масовну контролу.

Андрија Павловић на то додаје му је ово представљање заправо прилика да се након више година врати визуелној уметности, за коју није имао толико времена с обзиром на то да га је музичка каријера одвела у другом смеру.

– Овај рад за мене представља наставак дела које сам започео од 2000. до 2004. године кроз ликовну галерију СКЦ-а, групне и самосталне изложбе на Вршачком бијеналу младих, БЕЛЕФ-у, Галерији „Капелица“ у Љубљани, или низом самосталних авангардних акција, каже уметник.

Биљана Лијескић

-----------------------------------------

Шта је стварно важно за мене

Скице одела (фото: Н. Кнежевић, скице Д. Михаиловић)

Уметници који представљају Србију у оквиру националне секције су Синиша Илић, Картакатаг, уметничка група Диапројектор, Владимир Миладиновић, Даринка Михајловић и Драшко Аџић, Андреј Носов, Тијана Ђуричић и Андрија Павловић, Оливер Фрљић, Томи Јанежич и Катја Легин, Далиа Дуканац и Иван Јелчић.

Студентску поставку под називом „Процес или шта је стварно ВАЖНО за мене” чини перфомативна инсталација четрнаесторо студената с различитих факултета и универзитета у Србији који, помоћу више од осамдесет личних предмета– артефаката, у простору Кафкине куће причају причу о формирању идентитета–личних, групних и колективних– насталих под утицајем политичких околности.

Студентски ауторски тим чине Наталија Богдановић, Павле Динуловић, Катарина Ђорић, Ива Илић, Дејан Костадиновић, Анђелка Марковић, Софија Митровић, Владан Перић, Никола Радосављевић, Александра Ракић, Владимир Савић, Милица Стојшић, Луна Шаламон и Тамара Томанић.