S tortom u stotu godinu

Gornji Milanovac – U restoranu „Nedeljković” na obilaznici Ibarske magistrale, najstarija Milanovčanka Sibinka Ristanović juče je oduvala plamičke s dve svećice devetke (šta bi bilo s tortom ako bi u nju poboli i upalili 99 svećica!); uz pljesak rodbine i komšija, a bilo ih je više od pedeset, harmoniku i kontrabas, uplovila je u stotu. Rekosmo joj ko smo, čestitali joj rođendan, a ona nas upita: „Hoćete li da me stavite u novine?”

– Novine su oduvek bile njena razonoda. „Politika” se u našoj kući čita od 1927. godine. Čitala ju je i majka do pre neku godinu, dok je sa očima bolje stajala. Znala je da čita, iako je imala samo jedan razred škole. Sad je uzme u ruke, malo prelista da je želja mine – reče njen sin Rodoljub.

Kako doživeti stotu, pitanje je koje novinari uvek postavljaju dugovečnicima: šta su radili, čime su se hranili, da li su pili i pušili? Sibinka se, tokom čitavog života, nije u radu štedela. A i kako bi kad se udala u bogatu kuću kao četvrta snaha; zadruga Ristanovića je brojala više od dvadeset čeljadi, a svakodnevno je za stolom imala još i sedam-osam radnika. Hrani i muzi krave, kuvaj ručkove, peri, peglaj. A onda dođe rat: pljačke žita, stoke i odeće, paljenje; svoga sina jedinca je uvijala u krpe i krila pod krevetom kad koja vojska u kuću bane. Jedan dan Nemci, drugi partizani, treći dan četnici. Svi hoće da jedu.

– Koliko sam gibanica namesila za četnike, a ni partizani nisu bili s raskida. Kad se vodila bitka za Čačak, nosila sam ručak na obramači po nekoliko kilometara do partizanskih položaja na brdu Vujan. Pušila i pila nisam, jela što i drugi, našu svakodnevnu seljačku hranu, smoka, mleka, sira i kajmaka ponajčešće – otkriva nam slavljenica ponešto iz svog života.

Za njen život je neizostavno vezana i „singerica” koju je njena tetka kupila od Švaba okupatora one godine kad se Sibinka rodila (1916), a koji su gradili uskotračnu prugu Beograd–Čačak. U stvari, kupila je dve „singerice” pa jednu poklonila sestri Jermini, Sibinkinoj majci. Da li joj je „singerica” pomogla da se brzo i dobro uda, teško je tvrditi, ali da je, tada, kuća sa šivaćom mašinom i devojkom koja zna da šije bila na visokoj ceni – jeste.

– Imala sam ja mnogo prosaca, ali Previslav, činovnik u brusničkoj opštini, nije hteo da se okani, svakog dana je dolazio s konjem i čezama. Tako se i udam, a tek sam bila ušla u sedamnaestu, i prenesem „singericu” od mojih Markovića iz sela Semedraž do Ristanovića u Grabovici. Kad mi se unuka Mila udala, mašinu sam joj poklonila. „Singerica” je mnogo starija od mene, sad je sređena kao za izložbu, služi samo za gledanje.

Sibinka je bez muža već tri decenije. Do 90. godine je radila sve poslove, do pre dve godine je još kuvala ručkove. Sad je slaba na očima, ušima i nogama, ali mozak radi kao sat. Našali smo se: „E, baba, sad bi mogla da se udaš”. Starica spremno i duhovito odgovara: „Hoću, ako mi nađete mladoženju u Milanovcu starijeg pet godina od mene”. Avaj, ništa od udaje – doznasmo da je najstariji Milanovčanin, neki Radonjić, u januaru navršio stotu godinu.

Na rođendanskom slavlju behu joj sin i snaha Mira (i oni su, rođeni u prvoj polovini juna, imali rođendanske torte: sin navršio 80, a snaha 64. godinu). Bili su još unuk Milan i unuka Mila. Baka ne propušta da nam se pohvali: unuk joj je doktor nauka, docent na Mašinskom fakultetu u Beogradu, unuka učiteljica u milanovačkoj školi „Kralj Aleksandar Prvi”. Behu joj na rođendanu i praunuci. Bili bi i čukununuci da su mlađi pošli Sibinkinim stopama, ali nisu: sin se oženio u 34. godini, a ni unuk ni unuka nisu žurili da stanu na „ludi kamen”. No, ne mari, u ovom kraju kažu da je čovek ispunio i zaokružio život kad dočeka praunuke. Sibinka je dočekala četvoricu – Luku (15), Iliju (13), Savu (9) i Andriju (6). Još su školarci, a prabaku su zamolili da se „nikud ne žuri”, požuriće oni pa će i čukununučadi biti.