С тортом у стоту годину

Горњи Милановац – У ресторану „Недељковић” на обилазници Ибарске магистрале, најстарија Милановчанка Сибинка Ристановић јуче је одувала пламичке с две свећице деветке (шта би било с тортом ако би у њу поболи и упалили 99 свећица!); уз пљесак родбине и комшија, а било их је више од педесет, хармонику и контрабас, упловила је у стоту. Рекосмо јој ко смо, честитали јој рођендан, а она нас упита: „Хоћете ли да ме ставите у новине?”

– Новине су одувек биле њена разонода. „Политика” се у нашој кући чита од 1927. године. Читала ју је и мајка до пре неку годину, док је са очима боље стајала. Знала је да чита, иако је имала само један разред школе. Сад је узме у руке, мало прелиста да је жеља мине – рече њен син Родољуб.

Како доживети стоту, питање је које новинари увек постављају дуговечницима: шта су радили, чиме су се хранили, да ли су пили и пушили? Сибинка се, током читавог живота, није у раду штедела. А и како би кад се удала у богату кућу као четврта снаха; задруга Ристановића је бројала више од двадесет чељади, а свакодневно је за столом имала још и седам-осам радника. Храни и музи краве, кувај ручкове, пери, пеглај. А онда дође рат: пљачке жита, стоке и одеће, паљење; свога сина јединца је увијала у крпе и крила под креветом кад која војска у кућу бане. Један дан Немци, други партизани, трећи дан четници. Сви хоће да једу.

– Колико сам гибаница намесила за четнике, а ни партизани нису били с раскида. Кад се водила битка за Чачак, носила сам ручак на обрамачи по неколико километара до партизанских положаја на брду Вујан. Пушила и пила нисам, јела што и други, нашу свакодневну сељачку храну, смока, млека, сира и кајмака понајчешће – открива нам слављеница понешто из свог живота.

За њен живот је неизоставно везана и „сингерица” коју је њена тетка купила од Шваба окупатора оне године кад се Сибинка родила (1916), а који су градили ускотрачну пругу Београд–Чачак. У ствари, купила је две „сингерице” па једну поклонила сестри Јермини, Сибинкиној мајци. Да ли јој је „сингерица” помогла да се брзо и добро уда, тешко је тврдити, али да је, тада, кућа са шиваћом машином и девојком која зна да шије била на високој цени – јесте.

– Имала сам ја много просаца, али Превислав, чиновник у брусничкој општини, није хтео да се окани, сваког дана је долазио с коњем и чезама. Тако се и удам, а тек сам била ушла у седамнаесту, и пренесем „сингерицу” од мојих Марковића из села Семедраж до Ристановића у Грабовици. Кад ми се унука Мила удала, машину сам јој поклонила. „Сингерица” је много старија од мене, сад је сређена као за изложбу, служи само за гледање.

Сибинка је без мужа већ три деценије. До 90. године је радила све послове, до пре две године је још кувала ручкове. Сад је слаба на очима, ушима и ногама, али мозак ради као сат. Нашали смо се: „Е, баба, сад би могла да се удаш”. Старица спремно и духовито одговара: „Хоћу, ако ми нађете младожењу у Милановцу старијег пет година од мене”. Авај, ништа од удаје – дознасмо да је најстарији Милановчанин, неки Радоњић, у јануару навршио стоту годину.

На рођенданском слављу беху јој син и снаха Мира (и они су, рођени у првој половини јуна, имали рођенданске торте: син навршио 80, а снаха 64. годину). Били су још унук Милан и унука Мила. Бака не пропушта да нам се похвали: унук јој је доктор наука, доцент на Машинском факултету у Београду, унука учитељица у милановачкој школи „Краљ Александар Први”. Беху јој на рођендану и праунуци. Били би и чукунунуци да су млађи пошли Сибинкиним стопама, али нису: син се оженио у 34. години, а ни унук ни унука нису журили да стану на „луди камен”. Но, не мари, у овом крају кажу да је човек испунио и заокружио живот кад дочека праунуке. Сибинка је дочекала четворицу – Луку (15), Илију (13), Саву (9) и Андрију (6). Још су школарци, а прабаку су замолили да се „никуд не жури”, пожуриће они па ће и чукунунучади бити.