Ko tera medije u cajtnot

Ćutnja Ivana Tasovca o privatizaciji medija prekinuta je pre nekoliko dana na skupu u Beogradu kada je ministar kulture i informisanja samouvereno kazao da država hoće da izađe iz medija, ali da mediji neće iz države. Tom prilikom je iskazao i nepokolebljivo uverenje da krivca za shizofrenu privatizaciju medija treba tražiti isključivo u samim medijima i njihovim osnivačima, lokalnim samoupravama.

Međutim, samo dan posle ovih izjava Vlada Srbije je usvojila izmene Zakona o javnom informisanju, prema kojima je rok za privatizaciju medija umesto 1. jula produžen do 31. oktobra. Zapravo, Tasovac nije morao ništa da kaže. Tim potezom država je sama priznala da nije napisala najsrećniji scenario za izlazak države iz medija i da je nemoguće sprovesti ga do roka koji je prvobitno propisala, a Tasovac najavio.

Kako bi šteta bila što manja, Udruženje novinara Srbije (UNS) juče je opomenulo narodne poslanike da bi pri usvajanju pomenutih izmena štetu mogli da imaju upravo oni savesni mediji koji su poštovali svaki korak. Naime, prema sadašnjem slovu zakona, predviđeno je da se medijima koji nisu Agenciji za privatizaciju na vreme predali sve papire obustavlja privatizacija. Tačnije, privatizovaće se besplatnim prenosom akcija na zaposlene. Zbog čega se onda zaposleni u onim medijima koji su uradili sve „školski” lišavaju mogućnosti da postanu vlasnici firme u kojoj rade? Ako država zaista, kako nas uverava ministar, toliko žarko želi da izađe iz medija, neka najpre pusti zaposlene da odluče hoće li oni da upravljaju kućom ili možda žele da zaplešu s privatnim vlasnikom.

Zaposleni u medijima koji su se pridržavali zakona kao da su dodatno kažnjeni. Naime, prvo moraju da idu na aukciju. Ako se kupac ne pojavi, čeka ih drugi krug javnih poziva i osoba koja je u međuvremenu dobila ideju da postane vlasnik medija. Tek ako i to propadne, na red dolaze zaposleni. Javna je tajna da političari u lokalnim samoupravama počesto uređivačke ambicije pretoče u vlasništvo nad medijima, pa kad državu toliko „žuljaju” mediji, evo još jednog argumenta zbog kojeg bi trebalo poslušati savet UNS-a.

Prema našem saznanju, postoji bar pet medija koji su spremni da u njima zagospodare radnici. Jedini uslov je da firma nije gubitaš i da zaposleni nemaju upisane takozvane „Dinkićeve akcije”.

Za one koji do sada nisu razmišljali na taj način, evo i dve ohrabrujuće ideje:

Prvo, za svaki slučaj, uzmite otpremninu, jer, i ako se opredelite za akcije, na to imate pravo.

Drugo, takođe uzmite otpremninu, jer, ako poslanici ne poslušaju UNS, možete sa kolegama da osnujete konzorcijum, učestvujete na aukciji i postanete sami svoje gazde.

I na kraju, ako nećete da budete vlasnik svog medija, uzmite otpremninu. Nečemu su nas, valjda, i tajkuni naučili.