Kuda vodi žigosanje autora

Izgleda da predstavnici nevladinih organizacija samo na rečima cene istraživačko novinarstvo, a i to samo dok konkurišu za projekte. Tada se predstavljaju kao najbolji poznavaoci normi istraživačkog rada u našoj profesiji, koje deklarativno snažno podržavaju. Ipak, njihov pogled se drastično menja kada javnost zaista sazna malo više o finansiranju aktivnosti predstavnika NVO. Ponašaju se kao da imaju neprikosnoveno pravo da posluju pod velom tajne i da ne otkrivaju koliko novca dobijaju od države, a koliko od stranih partnera.

Izgleda da mi je pošlo za rukom da tekstom „Država za NVO godišnje izdvaja koliko i za nauku”, koji je Politika objavila 11. juna, ujedinim i levicu i desnicu, i Fond za humanitarno pravo, i Petra Lukovića (osnivača portala „E-novine”), i Marinka Vučinića, predstavnika „Nove srpske političke misli”. Složni su u ocenama da nisam profesionalna. Na rad nevladinog sektora gledam jednostrano, politikantski, sa neprimerenom dozom cinizma, učvršćujem predrasude...

U pravu je publicista Marinko Vučinić kada u tekstu objavljenom juče u „Politici” kaže da se od stabala često ne može videti šuma. Razumem da je ovom osnivaču Beogradske otvorene škole, aktivisti „Nove srpske političke misli” i Naprednog kluba civilni sektor veoma blizak, ali me čudi da se čovek sa tolikim iskustvom u nevladinom sektoru nije zapitao zašto država uplaćuje desetine miliona dinara odštete žrtvama kršenja ljudskih prava na račun Fonda za humanitarno pravo. Da li je uobičajena sudska praksa da se naknada oštećenima isplaćuje preko računa njihovih pravnih zastupnika? Nije.

U autorskom tekstu „Kuda vodi žigosanje NVO?”, Vučinić priznaje da za politikantsko viđenje nevladinog sektora nije kriv autor ovih redova, već ponajviše sam taj sektor, „jer je njegova ukupna delatnost svedena na medijsko eksponiranje nekoliko tzv. ljudskopravaških organizacija, koje često prate aktuelnu političku konjunkturu”. Ipak, zaboravio je da za politizaciju nevladinih udruženja makar malo „okrivi” i samoga sebe. Ni Beogradskoj otvorenoj školi politički aktivizam nije bio stran. Jedna od njenih prvih generacija učestvovala je u organizaciji studentskih protesta devedesetih godina, a ponosno ističu da su aktivisti „Otpora” pohađali njihove kurseve.

Nemam ništa protiv toga. Politika je svuda oko nas, ali možda je ipak krajnje vreme da se prestane s praksom traženja skrivenih namera kad god se objave do tada nepoznati podaci o poslovanju određenih važnih društvenih činilaca. Jer, kome može da smeta kada građani saznaju gde završava novac poreskih obaveznika?